Dva aršina

Mesnate, crvene, zdrave, baš ajvarske. Nije u pitanju cena paprike, ali, u trošak je ušla i kazna za parkiranje u blizini ulaza u pijacu na Pionirskom trgu.

Znate onaj prošireni prostor preko puta mesare Jeca, odmah iza kioska. E, tu sam ostavio auto, računam nikome ne smetam, ostaje iza auta bar dva metra trotoara za pešake, i otišao sa ženom da biramo papriku i zajedno ponesemo tešku kutiju od 18 kilograma. Kad, pauk se isprečio, vredni trudbenici Parking servisa već postavljaju blokatore točkova. Prilazi policajac, kaže, načinili ste prekršaj, ugrožavate kretanje pešaka…

Pomislim, čovek je u pravu, tu nije parking, desetak parking mesta su nešto niže, ispunjena još zorom, kad stignu prodavci i preprodavci i parkiraju svoja vozila. Na trotoaru pokraj mog auta kao i na prostoru preko puta, gde takođe nije dozvoljeno parkiranje, pedesetak vozila… Platim kaznu policiji, kaznu Parking servisu. Ali mi stalno u glavi taj novi pauk koji svakodnevno viđam na Bulevaru, tik ispred poslovnih prostorija Parking servisa, gde ne samo da nije dozvoljeno parkiranje nego se baš ozbiljno ugrožava saobraćaj. Prosto smanjuje preglednost raskrsnice. Upravo sam o tome hteo da pišem u ovom broju Braničeva Danas.

O dva aršina koje primenjuju oni kojima je data neka vlast pa misle da im se može. Ovo oko ajvara i kazne samo je neposredan povod (o pauku i parkiranju, možda, sledećeg petka).

Više puta sam kod nadležnih protestovao ali nisam nikad napisao, pa to sada činim: na Čačalici je strogo zabranjeno kretanje vozila. Izuzetak su radne mašine angažovane na održavaju spomen parka. Ali, u svakoj svečanoj prilici zvaničnici običavaju da do spomen obeležja dođu u svojim limuzinama, valjda da ne dangube. Ili da pokažu da im se može. Zvaničnici dovode i strance (spomenik Crvenoarmejcima), koji sigurno primećuju znak zabrane saobraćaja motornih vozila na ulazu u Čačalicu. Ali im domaćini verovatno kažu „taj znak se ne odnosi na nas“!

Pred gradskim zdanjem, van obeleženih parking mesta, zvaničnici, posebno kad dođu u novim crnim limuzinama iz Beograda, parkiraju se bez pardona. Doduše, vozila parkiraju njihovi vozači, profesionalci. Oni svakako znaju gde je dozvoljeno, a gde zabranjeno parkiranje. Ali, oni znaju da crne limuzine sa zatamnjenim staklima narod gleda sa strahopoštovanjem, uglavnom i sa odobravanjem za kršenje propisa.

Moglo bi se navoditi pregršt primera koji pokazuju kako vlasti primenjuju dva aršina u primeni propisa: jedan za sebe i one hijerarhijski iznad njih, a drugi za običan svet. Pričam sa ljudima koji su često u inostranstvu, pitam ih da li je tako i u Beču, Minhenu, Diseldorfu, Vićenci, Cirihu… Ima toga, odgovaraju mi, ali policija nema milosti; kažnjava ih kao da su najobičniji građani. Pa nešto promišljam, ima li takvih pitanja u nekom od poglavlja koja polako otvaramo bližeći se EU. Jesmo li za Evropsku uniju ako ne usvajamo vrednosti koje se tamo dele, koje su abeceda ponašanja i vlasti i podanika.