Dva filma: Dara i Aida 1Foto: Stanislav Milojkovic

I ja sam gledao film na televiziji dok sam bio u Somboru gde sam išao u nameri da pišem članak o tužnoj sudbini Podunavskih Švaba.

Slučajno, zahvaljujući drugaru filmofilu, dan ranije sam imao priliku da gledam „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, delo koje će teško imati distribuciju u Srbiji pošto je izuzetno dobro urađena priča o genocidu (da, ponavljam ovu reč, genocidu) u Srebrenici.

Filmski govoreći, „Quo vadis, Aida?“ je daleko bolji film od „Dare iz Jasenovca“, ali problem ne leži u kvalitetu filma, nego u retorici koja prati ovu skupu, državnu produkciju.

Bilo bi bolje da srpska država, kao i svaka druga država, finansira nezavisne reditelje i omogući im potpunu slobodu da snimaju ono što žele i kako to žele: umetnost mora da bude slobodna i ne sme da trpi pritisak vlasti.

Mora svakako da se kaže da svaka država na svetu ima svoje filmske produkcije od nacionalnog značaja, tako da srspka vlada nije uradila ništa loše s tim što je finansirala film o Jasenovcu. Smatram da je isto tako nužno da se sačuva sećanje na ono što se desilo u prošlosti i što ne sme da bude zaboravljeno.

Moj profesor Predrag Matvejević, tokom nezaboravnih časova jugoslovenske književnosti na Univerzitetu „La Sapienza“ u Rimu, često je ponavljao da moramo spasiti sećanje, ali da dođe trenutak kad postane nužno da se mi sami spasimo od sećanja. I ovde leži problem: ceo balkanski prostor ne ume da se spasi od svog bolnog sećanja, prošlost se uvek vraća i zarobljava sadašnjost i budućnost u uvek iste, bolne navike.

„Dara iz Jasenovca“ neće pomoći da se izađe iz začaranog kruga u kom se Srbija stalno vrti od devedesetih pa nadalje: kao prvo, ideja da se snima takav film pripada istoj eliti koja je ratovala tokom devedesetih.

Kao drugo, a čini mi se da je samo Jasmina Lukač primetila ovaj važan momenat, ovaj film je još jedan korak da „naprednjačka elita“, koja zasad ima apsolutnu političku vlast, stvori i ono što Antonio Gramši zove „kulturna hegemonija u društvu“.

Spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu, filmske produkcije kao što su „Dara“ ili „Ime naroda“ (nek mi režiser Darko Bajić oprosti, ali njegov film nisam uspeo ni da gledam do kraja, mogao je barem da ne snima antene po krovovima i repetitor Fruške Gore, koji u XIX veku nisu postojali) pokušaj su naprednjačke elite da prenese svoje kulturno-političke „vrednosti“ celom srpskom društvu.

I to uz pomoć nastavnika i profesora ako je istina da će se film prikazivati u školama i na fakultetima. Da li će im ovaj potez uspeti, ne znam.

Nadam se da će profesori i nastavnici da se odupiru i da ne budu „organski“ prema naprednjačkoj eliti (opet koristim leksiku koja pripada Gramšiju), nego da pokažu đacima i studentima i druge filmove koji će im omogućiti da shvate da je Jasenovac samo jedan od brojnih zločina koji su se desili u regionu, i da, ako hoće da idu dalje i da pobegnu iz prošlosti, moraju da sačuvaju sećanje da bi ga se što pre oslobodili.

Sem toga, dok sam gledao „Daru“, poistovetio sam se sa đacima i studentima dok gledaju film: možda bi bili emotivno pogođeni tokom projekcije, ali to ih ne bi sprečilo da nastave da razmišljaju kako da pobegnu u Nemačku i da se tamo zaposle nakon srednje škole ili studija.

Neko bi mogao da mi zameri to što sam ja stranac i da kaže da nemam pravo da na redovima srpskih novina pametujem o tuđim filmovima, o tuđim logorima i o tuđim mrtvima.

Previše dugo živim u Srbiji da bi me ljudi smatrali strancem, ali je isto tako istina da sam slušao svoju majku, koja je uvek govorila da, pre nego što kritikujem nered u tuđim dvorištima, moram da čistim svoje dvorište.

Dragi čitaoci ovih redova moraju da znaju da sam pokušao i to da uradim, a nisam baš dobro prošao.

Da se ne lažemo: ne postoji narod koji je „bolji“ od drugih. I Italijani su počinili strašne zločine u svojim kolonijama u Africi, u Dodekanezu, u i Istri i Dalmaciji.

Jedan sam od prvih koji je napisao doktorsku disertaciju o Italijanima koji su ostali u Istri posle Drugog svetskog rata; jedan sam od prvih koji je ukazao na to da ono što se desilo u Istri kad je poluostrvo postalo jugoslovensko, posledica je fašizma i politike Benita Musolinija prema Slovenima.

Ukazao sam na to da službena Italija priča samo drugo poluvreme istorije – kada su Italijani morali da napuste Dalmaciju i Istru, a ćuti kad su u pitanju nasilje i klasna i etnička mržnja koje su sami ti Italijani pokazali prema onima s kojima su živeli mirno vekovima. Mogao sam da završim na miru doktorsku disertaciju samo zato što su me pratila, i branila, dva profesora sa izuzetno visokim moralnim profilom, a to su Predrag Matvejević i Tulio De Mauro, jedan od najpoznatijih lingvista u Evropi.

Kao student, javno sam kritikovao filmsku produkciju „Il cuore nel pozzo“, ružnu melodramu koja – opet – priča samo drugi deo tužne istarske priče. Kao što sam rekao, nisam dobro prošao i italijanski akademski svet mi nije oprostio: i danas, kada šaljem svoj kurikulum na bilo koji italijanski Univerzitet, odgovaraju mi da nisam pravi italijanista, da sam više slavista pošto sam se bavio Italijanima u Istri, čije je postojanje matična država potisnula: ti Italijani su se usudili da ostanu u komunističkoj Jugoslaviji, sa Jugoslovenima su se čak i družili i tokom devedesetih osnovali zajedničku političku partiju, Istarski demokratski sabor.

Sve je to nedopustivo iz perspektive italijanske vlasti. Ova ispovest je samo način da pokažem kako sve nacije imaju svoje dramatične događaje i odgovornosti (sem možda romske nacije, jedina koja nikad u svojoj istoriji nije ratovala).

Šta onda da radimo? Kao prvo, bilo bi lepo da se država više ne meša u umetnost, nego pusti reditelje da slobodno biraju svoje teme. Umetnici često rade kao psihoanalitičari i tačno znaju kad je pravi trenutak da se razrađuje neka tabu tema.

Kao drugo, pošto „Dara“ već postoji, obavezno je gledati je zajedno sa „Quo vadis, Aida?“.

Što se tiče škole, pošto je naš predsednik odlučio da se „Dara“ gleda i u školama, predlažem da profesori i nastavnici dodaju i ove produkcije, uz već spomenuti „Quo vadis, Aida?“: „Otac“ Srđana Golubovića, „Put lubenica“ Branka Šmita, „Jedna žena, jedan vek“ Želimira Žilnika, „Gori vatra“ Pjera Žalice.

Kad đaci i studenti budu gledali ove filmove, siguran sam da će sačuvati sećanje na prošlost i da će u isto vreme naći način da se spase od nje. Radi bolje budućnosti, svoje i đaka i studenata drugih nacija.

Autor je pisac i profesor italijanskog jezika na Univerzitetu u Novom Sadu

close
Dva filma: Dara i Aida 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.