Dve strane izdaje i logika paranoje

Kako protesti ne jenjavaju, čini se nikad više nacionalnih dušebrižnika i dežurnih lovaca na izdajnike. U najmanju ruku je nekulturno kada neki ljudi, proterani iz drugih delova bivše SFRJ, vređaju građane Srbije, brecaju se njih, sole im pamet i mere rodoljublje pojedinih pripadnika većinskog srpskog naroda u čijoj su se državi skućili.

Ako su veći rodoljubi, veći Srbi od nekih Srba odavde zašto su otišli sa svojih vekovnih ognjišta? Brane ovde Srbiju od Srba? Zašto nisu ostali da se bore za srpske interese, srpsku grudu, srpski identitet tamo? Proizlazi da su oni Srbi koji su ostali i istrajavaju na očuvanju srpskog naroda i kulture tamo ipak veće patriote od ovih pristiglih Srba kritizera i rukovaoca vage za tačno merenje srpskog rodoljublja.

Predsednik ovdašnjeg Pokreta Srba Krajišnika ide tako daleko da javno poziva na hapšenje članova pokreta Proglas nazivajući ih kretenima. Od koga ili na osnovu čega je predsednik jednog pokreta dobio božansko, uzvišeno pravo (od Svetog Save?) da takvom lakoćom presuđuje drugom pokretu i šalje ga u zatvor?

Ili je sam predsednik Pokreta Krajišnika živi svetac? Ili je kao u Domanovićevoj „Dangi“, negde usput pokupio, junački primio na čelo belege najčistokrvnijeg, najpravoslavnijeg Srbina? A možda je on samo danju tu, u Srbiji, dok noćom i dalje herojski bdi nad famoznom granicom Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica?

Ali zašto se malo, makar novopridošli „prozivači“ ne stave u položaj prozivanih i stigmatizovanih „anti Srba“ ovde u Srbiji? Ako su došli iz drugih država nekadašnje SFRJ pod pritiskom i salvom uvreda, bili tamo šikanirani, izloženi hapšenju i nasilju, zašto su to tako brzo zaboravili? Da nisu zaboravili, da se toga odlično sećaju ne bi to isto činili, vređali, omalovažavali, etiketirali i pretili hapšenjem građanima koji drugačije misle ovde, u svojoj domovini Srbiji.

Ili se njihovo ponašanje jednostavno može sociopsihološki objasniti autoritarnom strukturom njihove ličnosti: potčinjavaju se, dive moćnijem od sebe, a potcenjuju i preziru slabije? Pošto njihov idol Aleksandar Vučić, kako kaže prof. dr Duško Radosavljević, „deli ljude i određuje ko je dobar, a ko loš?, onda i oni „razvrstavaju“ građane na rodoljube i izdajnike.

Bilo bi smešno da nije tužno kada jedan istoričar i teolog, redovni gost prorežimskih medija, optužuje pojedine stanovnike Vojvodine za separatizam i naziva ih uvezenim, jer nisu rođeni u pokrajini.

Ne znam kako istoričar – teolog sebe doživljava, kao instant odomaćenog ili gostujućeg, ali vidim da protivreči sam sebi: u jednom propagandom filmu napada pokušaje odvajanja Vojvodine od Srbije, a onda u drugom filmu deli građane na one rođene u pokrajini i na one van nje. Štiti Vojvodinu od „dođoša“?. Zar nije Vojvodina Srbija, kako piše u najnovijoj Narodnoj deklaraciji usvojenoj aklamacijom?

Izdaja je oduvek neizostavno povezana sa vlašću i vladarom. Ali, kako upozorava Hans Magnus Encensberger, u pradavna vremena je tabu vladara imao dvostruki smisao. Tabu, inače, znači zabrana dodira. Tabu vladara, dakle, nije štitio samo vladara od podvlašćenih, nego i podvlašćene od vladara. Sa razvojem i dominacijom jednobožačkih religija, međutim, menja se odnos ove dve strane. Između bogova i careva se uspostavlja posebna veza u kojoj podvlašćeni ne učestvuju. Vlast postaje sveta a njeno ugrožavanje se graniči sa svetogrđem.

Poistovećivanje vlasti i božanstva vodi ka izjednačavanju izdaje i jeresi. U klasičnom rimskom pravosuđu, kako primećuje Encensberger, ispovedanje hrišćanstva je smatrano crimen maiestatis (zločin protiv svetosti, veličanstva), što znači izdajom. Za povredu vladarskog veličanstva je, dakle, dovoljno jedno ubeđenje.

I kad je stari Rim prihvatio hrišćanstvo nije bilo mnogo bolje. U doba cara Justinijana je izdajom, između ostalog, smatrana i kritika prestolonaslednika ili zaposedanje javnih mesta, a za izvršenje kazne je bila dovoljna namera! Izdajnicima su odrubljivane glave, piše Encensberger.

Uprkos svemu, tabu vladara sa svojim dvostrukim smislom je, na neki način, sačuvan i docnije, u srednjem veku kroz pojam lojalnosti. Lojalnost je uzajamni odnos ili je nema. Ona je institucionalno uređena kroz zakletvu koja ima smisla samo ukoliko je se pridržavaju obe strane. Gledano izokrenuto, to znači da je i feudalni gospodar, isto kao i vazal, kadar da prekrši zakletvu i izda. U tom slučaju njemu preti identična kazna kao i njegovom parnjaku – kletveniku. Drugim rečima, stigma izdajnika i kazna nisu isključivo „rezervisane“ samo za podvlašćene.

Ali sa jačanjem sakralno shvaćene vlasti sve više slabi i biva zaboravljano ovo načelo uzajamnosti. Encensberger navodi, kao primer, osiono ponašanje Henrija VIII, u čijem vladanju se pomaljaju obrisi modernog tabua izdaje: kralj samovoljno i nedosledno određuje koga u određenom trenutku treba smatrati izdajnikom.

Međutim, potiskivanjem načela uzajamnosti, odnosno gubljenjem dvostrukog smisla prastarog tabua vladara, neminovno raste i osećaj nebezbednosti apsolutiste vlastodršca. Ako je lojalnost postala strana vladarima, zašto bi ostala bliska podanicima? Vladaru se čini da mu su tron i život stalno u opasnosti (ako ne manifestno, ono latentno) i iz toga izvodi opravdanje za progon drugih, što za posledicu ima, po Encensbergeru, circulus vitiousus (greška u dokazivanju i zaključivanju; začarani krug pogrečnih postupaka; bezizlazni položaj).

Ova shema izdaje i borbe protiv nje, nastavlja Encensberger, pokazuje strukturu poznatu iz psihijatrije – strukturu paranoje. A za logiku paranoje nema nevinih, već samo takvih čija izdaja još nije dokazana: dakle skriveni izdajnici. Paranoja, paranoik svuda vidi samo zavere, a njih valja po svaku cenu razobličiti. Brojni su primeri iz novije istorije koje Encensberger spominje. U nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji svaka aktivnost protiv politike aparthejda je proglašavana veleizdajom, i to u korist Sovjetskog Saveza.

A sa druge strane, staljinistički režim je svaku kritiku i opoziciono delovanje tumačio kao izdaju u korist i u službi imperijalističkih sila. Poraz Nemačkog carstva (Drugog rajha) u Velikom ratu je, između ostalog, objašnjavan „čuvenom“ legendom „o nožu iz potaje“ proletarijata, komunista i Jevreja. Ona je poslužila kao psihološki osnov za mnoge procese za izdaju u Vajmarskoj republici, odnosno za bujanje nacizma i rasplamsavanje antisemitizma.

„Pošto se za svaki izraz kritike, za svaki opozicioni pokret u svako doba može naći neki treći, koji se smeje (kao, na primer, na poznatoj austrijskoj razglednici sa prikazom noža u leđa, iz 1919. godine – dodatak I. Z) svaka zemlja vrvi od „pomagača“ svih mogućih drugih zemalja. To je logika paranoje.“

Na delu je, kako zaključuje Encensberger, psihički mehanizam projekcije. Nerešeni problemi i sukobi između vladara i podvlašćenih prebačeni su na spoljnog neprijatelja. Pretnja koja dolazi vlasti iznutra prenesena je napolje.

Lako je u aktuelnoj srpskoj vlasti, ali i u bivšem Miloševićevom režimu prepoznati čist odraz gornjih redova. Mi tj. naša vlast, nažalost, nismo usamljeni, jedinstveni slučaj. Nije u pravu profesor Radosavljević kada se pita: „U kojem vi političkom sistemu, bilo koje države, imate to da su predstavnici vlasti apriori čestiti i dobri, a ovi drugi nisu?“ Ima toga i u okruženju, kao i u najrazvijenijim državama koje se hvale svojom demokratijom. H. M. Encensberger daje osvrt na nekadašnju Saveznu Republiku Nemačku (SRN) koja je kao građanska demokratija u usponu pokušala da vaspostavi prvobitnu dvostranost tabua izdaje (načela uzajamnosti), tako što je uvela propise o izdaji ustava.

U tim propisima je sadržana mogućnost da sam državni aparat postane izdajnik. NJima je izričito zabranjeno da se vlast meša u određene ustavne garantuje. Ali namere zakonodavca (kada je u pitanju načelo uzajamnosti) se na delu nisu pokazale. Državni tužioci su, naime, od osnivanja SRN (do sredine 1960-ih – primedba I. Z) pokrenuli više od 150 000 procesa protiv delikta izdaje i ugrožavanja države, ali jedva je pola tuceta njih bili upereno protiv vodećih vladinih političara!

A da neko od naših državnih tužilaca otvori proces protiv bilo koga iz vladajuće vrhuške ili protiv najkrupnijih pomagača bogataša? Teško, jer čak i da ne manjka hrabrosti, problem je što u nas još uvek nije stasala veberovski shvaćena birokratija, iako nenadležni povremeno rado spominje Maksa Vebera. Sa druge strane, zamislite dreku koju bi podigli mnogobrojni režimski mas mediji, miljenici i drveni advokati vlasti.

Utrkivali bi se ko će više nagrditi odvažan pokušaj tužilaštva: napad na (lik i delo) predsednika, atak na njegovu porodicu, nastavak svakodnevne torture, pokušaj destabilizacije zemlje, zavera duboke države… Nemoguće je da on koji se najhrabrije moguće bori „za Ustav, zakonitost, pravo i pravdu, koji se ne plaši pretnji smrću, obojenih revolucija, ničega“, koji se maltene decenijama „požrtvovano i srčano borio za Srbiju, zajedno sa narodom je podizao iz pepela“ bude izdajnik. To je svetogrđe!

A nenadležni (najbolji student Pravnog fakulteta) bi lakonski mogao „presuditi“ da je protiv njega ustao nenadležni (državni tužilac), odnosno optužiti ga da je zloupotrebio ovlašćenja i flagrantno ugrozio ustavni poredak.

Autor je sociolog iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.