Elita, plebs i Hegelova piljarica

NJegov sunarodnik Hegel ovo apstraktno promišljanje na životnom primeru objašnjava piljaricom koja kada joj sluškinja skrene pažnju da su jaja pokvarena pred celom pijacom se ustremi na kritički orijentisanu mušteriju: „Moja jaja pokvarena? A ko to kaže? Ćerka jedne oficirske poleguše i drumskog razbojnika, žena pijanog umobolnika koja i živi kao laka žena.“

Na dan kada je rođen Nikola Tesla, predsednik Republike Srbije se autorskim tekstom „Elita i plebs“ obratio da bi branio lik i delo jednog drugog naučnika – ministra unutrašnjih poslova. Svaki doktor nauka je naučnik, dok se ne dokaže suprotno. Doduše ovde ne samo da je dokazano da je doktorat plagijat, već izgleda da su i osnovne studije „završene“ na nepostojećem fakultetu. Po principu: „To ti je završeno.“

Tekst brani neodbranjivo. I upravo zato slučaj lažne ministrove diplome pominje u jednoj besmislenoj konstrukciji. Kritičarima falsifikovane diplome nije bitno znanje, nego forma (sic!). Dobro pa se nije setio da svog ministra uporedi sa Teslom koji takođe nije završio fakultet. Šta je sledeće? Napad na one koji kritikuju nekog ministra zbog korupcije da su previše opterećeni materijalnim stvarima? Konstatacija da napadom na lekara koji je za mafiju dokusurivao pripadnike konkurentskog klana, zapravo štitimo kriminalce. Optužiti novinare da napadaju članove porodice, kada otkriju koruptivne veze prijatelja, braće, kumova…

Suština Hegelove piljarice je da bujicom drugih optužbi skrene temu sa suštine. Koga interesuje kupljena diploma, koruptivne veze članova vlade kad se govori o pokradenim milionima, nasilnicima, fašistima, nekulturnim primitivcima… I kako izaći iz te rasprave. Pobijati jednu po jednu optužbu, valjati se u bujici kontradiktornosti i samoprojekcija, znači skretanje sa suštine – mućak jaja, odnosno mućak diplome.

U toj piljarskoj metodi manipulacije vade se iz konteksta pojedinačni slučajevi i proširuju na celokupan deo društva koji se ne slaže i koji ukazuje na mućkove u društvu. Kroz kontrolisane medije se ta piljarska logika dodatno promoviše. Ogavni tvit anonimne osobe se stavlja u fokus i pripisuje se svim kritičarima, a zanemaruje se brutalno promovisanje sinhronizovanog nasilja koje dolazi od strane najviših državnih funkcionera.

Osnovni mehanizam vladanja je podela u društva i neumorno kopanje rova. Jedan deo društvo je onaj koji je piljarskim izbornim inženjeringom procenjeno da je dovoljan za izbornu pobedu. Taj deo se uporno izoluje ograničenim informacijama preko kontrolisanih medija, bot komentarima, ucenama, podmićuje radnim mestima i produžavanjem ugovora na određeno vreme. Jedina šansa da piljarica opstane je produbljivanje podela između ovog dela društvo i drugog koje je opoziciono nastrojeno. Ključna greška (dela) opozicione misli je što vrlo često i sama prihvata ovu podelu. I uz to je produbljuje.

Takva podela je uvod u sukob koji donosi razbijene glave i krvave košulje. Režim želi da nametne razmišljanje u okviru isključivih kategorija neprijatelja. Od tog ludila piljarice i sukoba moramo se kao društvo braniti. Kao mantru treba ponavljati da se ne žele sukobi između političkih grupa bez obzira koga podržavale. Ne pristajemo ni nikakve podele, sem na razgraničenje sa onima koji su kršili zakone i Ustav Republike Srbije. „Logika“ piljarice je da nije bitno ko kaže, niti šta kaže, bitno je da li je za ili protiv nas. Ako je protiv, kritičar prolazi medijsku satanizaciju, i nebitne su tu sve medalje jednog od najboljih svetskih trenera Dušana Ivkovića, sve uloge Nikole Koje, sva rođena deca zahvaljujući genetičaru Stojkoviću.

Rišelje je rekao: „Dajte mi jednu rečenicu bilo kog autora i ja ću naći razloga da ga pošaljem na vešala.“ Piljarica kao da nam govori dajte mi jednu rečenicu protiv mene, a moji kerber mediji i čauši će tom čoveku pripisati izjavu anonimnog tvitereša i medijski ga rastrgnuti.

Piljarski tekst pored podele sadrži nevešto prikriveni žal za podrškom ljudi koje predsednik države, s jedom naziva „elitom“. Paradoksalno jer predsednik ume da napabirči kroz proglase, izborne liste, naručene hvalospeve i podršku ljudi sa značajnim rezultatima u kulturnom, naučnom i sportskom životu. Čemu onda ta frustirajuća zavist? Problem je što je 90% te predsednikove podrške neiskreno istrgovano mefistokleovskom kupovinom duše uz pijačno cenkanje. A sa podrškom je kao sa ljubavlju, ako se kupuju one više nisu ljubav i podrška, već derogiraju u prostituciju bilo emocionalnu ili intelektualnu. I onoj koji kupuje to savršeno zna!

Kada predsednik brani običan narod, koji označava kao plebs, od tzv. elite koja, po njegovom mišljenju manifestuje „odvratnost“, „gaženje i povraćanje po običnim, vrednim ljudima“, zapravo kao da autoprojektuje sopstveni odnos prema narodu kome je u eri internet tehnologije i u zemlji čija deca osvajaju medalje iz informatike namenio sudbinu najjeftinije radne snage u Evropi i svetlu budućnost dualnog obrazovanja, motanja kablova i zavrtanja šrafova za minimalce koji ne obezbeđuju ni minimum ljudskog dostojanstva. Na području gde su čast i ponos utkani u nacionalnu kulturu i epske pesme, poltronizam je uveden kao primarni kriterijum napredovanja.

U državi Novaka Đokovića i reprezentacije predvođene Sašom Đorđevićem uporno se pokušava idolopoklonstvo i „rektalni alpinizam“ prema vođi proglasiti nacionalnim sportom broj jedan. Niko ne vrši podelu na „na niže, manje vredne, i ko bajagi uzvišene, vredne svega, a pogotovo vlasti“ kao onaj ko mesijanski obilazi Srbiju i od narodnih para, ali ličnom milošću uvodi u 21. veku vodu, struju, asfalt (doduše tanak koji brzo ispuca), a pristojnu kanalizaciju koja će sprečiti da nas iole jača kiša potopi za sada samo najavljuje kao budući akt ličnog vizionarstva i milosrđa.

I na kraju niko ne ponižava u Srbiji nikoga, a naročito ne članove predsednikove stranke, kao što to čini on sa vrha piramidalnog sistema u kome su ljudi bezvredni bez članske karte i ispunjene kvote kapilarnih glasova. Kada bi se u bilo kojoj uređenoj zemlji šef sale odnosio prema konobaru, onako kako se predsednik odnosi prema ministrima i svojim najbližim saradnicima bio bi osuđen za mobing i zlostavljanje. Kada bi se zatvorski čuvar prema robijašima ponašao, onako kako predsednik gazi i nipodaštava članove Glavnog odbora sopstvene stranke u direktnom prenosu bio bi osuđen za torturu.

Jedan pisac je rekao: „Nedostaje dostojanstva onome ko se ne usudi pohvaliti neprijatelja.“ A šta očekivati od onog ko se ovako ophodi prema onima koje naziva prijateljima.

Autor je predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti