Iako nije nevažno kako smo do toga, a neki bi rekli i ponovo, došli, pozabavićemo se samo najupečatljivijim i najsvežijim primerom. Uspešni, talentovani i popularni srpski glumac sada se našao pred novim režimskim udarom. Očigledno jer dosadašnja izopačenost, promiskuitet i poročnost više nisu dovoljne, ovaj put je Sergej Trifunović, sudeći prema režimskim tabloidima nesumnjivo i lopov i prevarant.

Slično kao što u kronističkoj privredi čak i najmanji privredni subjekt vremenom mora da se veže uz režim, ni u jednoj drugoj sferi ne sme da postoji ni najmanja naznaka autonomije. Kao što je gotovo nemoguće biti vlasnik kioska u predgrađu, bez odobrenja lokalnog šefa; Ili kao što je nedopustivo ispoštovati čak minimalne zahteve novinarske etike u medijima sa nacionalnom frekvencijom, tako je nemoguće i rukovoditi humanitarnom fondacijom, bez odobrenja i saradnje sa režimom. A ukoliko ste na nekoj od ovih pozicija, pa još i javni kritičar režima, pitanje je vremena kad će se cela režimska mašinerija usmeriti na vas.

Sergej Trifunović nije ni prvi ni jedini čovek koji je odlučio da svoju popularnost i prepoznatljivost iskoristi za dobrobit drugih. Zapravo, moglo bi se reći da je odgovornost poznatih u nekom društvu, posebno ukoliko njihova slava počiva na čvrstim temeljima, upravo javni angažman i oduživanje društvu koje u njih gleda kao ne samo u slavne ljude, već i u moralne uzore. Zar nam upravo to ne smeta kod onih slavnih koji se okreću kako vetar duva i koji, bez ikakvog ličnog integriteta, stameno stoje uz svaku i bilo kakvu vlast? Posledica toga je njihov istopljeni kredibilitet i konačno beznačajnost njihove podrške. Jednostavno, postoje stvari sa kojima se ipak ne trguje. Jedna od njih jeste set vrednosti i politička uverenja. Naravno da to i vlasnici Srbije znaju i razumeju, upravo to je ono što im najviše smeta.

Mobilizatorski potencijal popularnog glumca tako je postao svojevrsna pretnja po režim, nešto sa čime je neophodno efikasno i surovo se obračunati. Svedočimo tome, po ko zna koji put, blaćenjem po lojalnim medijima, ali ovaj put dobijamo i još jedan pokazatelj privatizacije države kroz podnošenje tužbe. Jasno, u bilo kojoj državi bilo koji građanin može da tuži bilo kog drugog, pa je tako i u Srbiji. Tužba je ovaj put, ipak, samo instrument kojom će se lažno legitimizovati blaćenje Trifunovićeve fondacije. Eto, čak je i tužen. Uprkos karakteru tužbe, ne treba odbacivati nijednu mogućnost ishoda spora. Desetine hiljada ljudi koji učestvuju u akcijama fondacije predstavljaju legitimitet koji je teško srušiti tabloidima. Korak dalje bi dakako predstavljao gubitak spora i delegitimisanje snagom zakona. To, nažalost, nije odluka pravosuđa već stvar procene vlasnika Srbije. Da li bi takva stvar ućutkala Sergeja Trifunovića ili ga, makar, ostavila bez ikakve javne podrške i kredibiliteta u društvu?

Na kraju, odgovornost je svih nas da ne budemo nemi posmatrači svega ovoga. Bio nam simpatičan Sergej Trifunović ili ne, ovde se, zapravo, i ne radi o njemu. Radi se o tome da je moguće da na njegovom mestu bude bilo ko od nas. Pružiti podršku Trifunoviću tako predstavlja ciglicu u bedemu odbrane od režima. Jer, kolikogod da ovo društvo sporo uči, jednom će lekcija biti naučena i oni koji su u ovakva doba skretali pogled, ćutali u strahu za sebe, biće prezreni.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS