Foto: Medija centar

Međutim, kada se privatizuje državno preduzeće koje je uspešno, onda su stvari manje jasne. Opravdanje, barem ono zvanično, jeste to da je sada pravo vreme da se proda jer sada vredi najviše. Kada se privatizuje gubitaš, onda je razlog loše poslovanje, a kada se privatizuje uspešno preduzeće poput Aerodroma Beograd, onda je upravo njegov uspeh razlog privatizacije.

Bitno je u suštini samo da se proda i da neko to naplati, razlozi su manje važni. Iako nije u pitanju striktno privatizacija, već koncesija na 25 godina, radi se isto o ustupanju monopola i državnih prihoda privatnom licu, odnosno o odricanju Republike Srbije nad važnim resursom.

Ostavimo na stranu pitanje ekonomske opravdanosti i pogledajmo pitanje zakonitosti ovog postupka. Postupak koncesije je uređen Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama i predviđa obaveznost Studije opravdanosti i Koncesionog akta. Logično je da se napravi jasna analiza zbog čega se aerodrom daje na koncesiju i da li je to korisno ili štetno. Takođe je logično da se ti razlozi javno objave na isti način na koji recimo premijerka Brnabić i predsednik Vučić promovišu uspešnost koncesije, razbacujući se planiranim iznosima dobiti, kao pametnog političkog poteza. Međutim, ovde uopšte nisu postojale Studija opravdanosti i Koncesioni akt, odnosno barem nikada nisu objavljene. Štaviše, Poverenik za informacije od javnog značaja je naložio Komisiji za javno-privatno partnerstvo da objavi navedena dokumenta, ali se ovaj državni organ naprosto oglušio o rešenje Poverenika, odnosno odbio je isto pod izgovorom da bi objavljivanje ovih podataka „ugrozilo vitalne interese Republike Srbije“ jer je mišljenje o predlogu koncesionog projekta „strogo poverljivo“. Uobičajena iskustva oko tajnih ugovora u Srbiji su ta da su u pitanju ili nezakonite povlastice investitoru ili drugi ekonomski štetni podaci koji bi naneli političku štetu vlastima koje žarko žele da se slikaju sa investitorom koji donosi „nova radna mesta“.

Zašto bi obrazloženje koncesije bilo strogo poverljivo? Ukoliko postoji jasna ekonomska računica zbog čega bi država bila na dobitku sa koncesijom, onda tu ne bi postojao nijedan problem u objavljivanju iste. Međutim, ukoliko je slučaj bio takav da je prvo došlo do naredbe da se aerodrom mora dati u koncesiju, onda je promišljanje na tu temu bilo suvišno. Nije takođe verovatno ni to da je ovakva odluka tj. naredba došla iz nekog unutrašnjeg političkog centra moći imajući u vidu da se koncesija predviđa Memorandumom Srbije i MMF-a i da je kao takva bila predmet prethodnih pregovora. U tom memorandumu jasno piše da će sredstva dobijena koncesijom biti korišćena za otplatu javnog duga i to je ono što najviše interesuje MMF, a ne tema privrednog razvoja. U stvari tu najverovatnije leži glavni razlog koncesije.

Dalje, postoji pitanje da li je zakon prekršen u slučaju sukoba interesa koncesionog savetnika francuske finansijske konsalting firme „Lazard“ i pobednika koncesije francuskog konglomerata „Vensi“. Ove dve firme su poslovni partneri, odnosno Lazard je akcionar Vensija i kao takav neosporno je pristrasan u pogledu savetovanja odnosno kreiranja uslova koncesije, što se pokazalo očiglednim. Na postupak koncesije se primenjuju propisi o sukobu interesa iz zakona o javnim nabavkama odnosno zakona o porezu na dobit pravnih lica gde bi se „Lazard“ i „Vensi“ smatrali povezanim licima. U ovom drugom zakonu povezanost lica se pretpostavlja tamo gde jedno lice kontroliše 25% akcija drugog, što ovde nije slučaj, ali to ne znači da se ne može dokazivati povezanost lica u konkretnom slučaju. Ovome treba dodati da je Lazard 2016. takođe bio privatizacioni savetnik u postupku prodaje aerodroma u Lionu i da je tada kupac opet bila kompanija „Vensi“. Reklo bi se da je u pitanju uigran duet.

Kao sledeća nelegalnost se postavlja pitanje ispunjenja uslova iz objavljenog javnog poziva. Jedan od bitnih uslova je bio taj da „individualni ponuđač, tj. konzorcijum ili njegov član, ne sme direktno ili preko svojih povezanih lica, posedovati više od dvadeset (20)% osnovnog kapitala ili prava glasa u vlasniku aerodroma, koncesionaru aerodroma ili imaocu Ugovora o javno-privatnom partnerstvu u vezi sa aerodromom, koji aerodrom je opslužio više od milion putnika u bilo kom trenutku u periodu od 12 uzastopnih meseci počev od 1. januara 2016. godine i koji se nalazi u radijusu od 450 km od Aerodroma“.

Konkretno, „Vensi“ je jedan od većih akcionara kompanije „Aeroport de Paris“ koja ima 21% udela u konzorcijumu koji upravlja aerodromom u Zagrebu koji je udaljen od Beograda manje od 400 km i koji je prošle godine imao preko dva miliona putnika. Ovaj uslov je postavljen da bi se sačuvala konkurentnost beogradskog aerodroma kako se ne bi došlo u situaciju da jedna firma kontroliše dva međusobno bliska i konkurentna aerodroma i da onda mora donositi odluku u koji će aerodrom više ulagati sredstava. Trenutno beogradski aerodrom bolje posluje i ima duplo veći broj putnika i tako će možda i ostati, međutim malo je verovatno da će postojati dva regionalna centra za avio-saobraćaj. U svakom slučaju, ovde se sa dosta sigurnosti može reći da su prekršeni uslovi javnog poziva koncesije.

Možemo takođe govoriti o negativnim iskustvima koncesija aerodroma u regiji gde je aerodrom u Beograd bio ubedljivi lider po broju putnika baš zbog toga što jedini nije bio prodat ili dat u koncesiju. Možemo govoriti o tome da je ovo najverovatnije bila posledica ucene MMF-a i međusobno dobro povezanih krugova finansijskih konsultanata lešinara koja prvo dogovore politički mehanizam koncesije pa onda „ekspertski“ nameste tender u sopstvenu korist. Sve su to bitne stvari, ali će one biti dokazane tek protekom vremena. Ono što sada sigurno znamo je da je zakon prekršen u delu donošenja odluke o koncesiji i sprovođenja procedure kao i to da su prekršeni uslovi dati u javnom pozivu. Pitanje je da li će te činjenice pokušati da iskoriste drugi ponuđači ili mali akcionari ili će pokušati da nađu neke druge aranžmane sa državom.

Nezakonito dodeljivanje koncesije nije incident u našoj tranzicionoj praksi, već nažalost pravilo. Pokazuje se opet da korupcija nije samo posledica našeg mentaliteta ili genetike već je determinisana spoljnim ekonomskim i političkim faktorima. Takođe, ovakvim potezima Vlada u Beogradu je „kupila“ ćutanje Francuske povodom slobode medija i autoritarne vladavine Aleksandra Vučića na neko duže vreme. Još jednim krupnim korakom grabimo ka „banana državi“ gde se neozbiljno i samovoljno donose odluke o rasprodaji nacionalnih resursa dok se u isto vreme preko nacionalnih medija čuju samo reči samopohvala.

Autor je advokat, član predsedništva Narodne stranke