„Grad kranova“ na štetu građana

Međutim, iako to ne čini i prostor ostavlja da zjapi neupotrebljen, vrlo neplanski, dozvoljava raznim privatnim investitorima da grade dodatan stambeni prostor. Na osnovu toga, gradski čelnici dali su sebi za pravo da Beograd nazovu „gradom kranova“. I zaista, na mnogim mestima mogu se primetiti kranovi, ali oni ne stoje samo nad gradilištima stambenih zgrada. Ta druga gradilišta privukla su moju pažnju i podstakla me da svoja zapažanja i iznesem.

Mnogi od nas mladih, što na svom primeru, što na primerima svoje okoline, osećamo sve veće finansijske probleme. Mnogi paralelno sa studiranjem obavljaju različite poslove, mnogi odustaju od studija zbog nedostatka novca i često su prisiljeni da radeći slabo plaćene poslove izdržavaju i ostale članove porodice, a gotovo da nema onih koji preko leta ne pokušavaju da pronađu bilo kakvo zaposlenje, što preko omladinskih zadruga, što na svoju ruku. Oni koji završe fakultete u sličnim su situacijama, jer slobodnih, adekvatnih radnih mesta nema dovoljno. S obzirom na sve ovo, uviđamo da su retki oni koji imaju luksuz da dane provode u kupovini u tržnim centrima, a uprkos tome, tržnih centara je u Beogradu sve više i redovno nam se najavljuju novi. Neumereni konzumerizam i kupovinu silnih stvari koje nam zapravo nisu potrebne, ovog puta ostavićemo po strani. Ovog puta, pokušaćemo da razumemo za koga i zbog čega se grade svi ti objekti.

Tržni centar „Rajićeva“, na uglu Knez Mihajlove i Rajićeve, možda je primer koji izaziva najviše reakcija. Ta građevina (koja je pregradila čitavu Rajićevu ulicu!) ni po čemu se ne uklapa u ambijent najpoznatije beogradske ulice. Na stranu to što je Knez Mihajlova i sama poznata po velikom broju prodavnica, butika i kafića, ovaj tržni centar, koji poput čudovišta svojim kracima bukvalno proždire okolne zgrade, pa tako i gradsku biblioteku, nije smeo da se nađe među zdanjima koja su od istorijskog značaja za naš narod. Prosečnom građaninu verovatno nimalo nije jasno kako je iko došao na zamisao da na takvoj lokaciji izgradi takav objekat i kako je dobio dozvolu da uradi tako nešto. Stara jezgra gradova moraju se čuvati, nikako ružiti tržnim centrima bez imalo estetske vrednosti! No, da se ne bismo zadržavali na samo jednom primeru o ovoj temi o kojoj bi se mogle pisati studije, pomenućemo još nekoliko zanimljivosti.

Nije teško verovati u to da niko od nas, da ima prilike za tako nečim, ne bi pokušao da izgradi čak tri tržna centra na manje od dva kilometra. Naš grad dopušta upravo tako nešto. Tik pored Gazele, u okviru gradilišta „Beograda na vodi“, udareni su temelji za „najveći tržni centar na Balkanu“. S obzirom da će prema najavama ovaj biti najveći u regionu, odaje se utisak da je novi „šoping mol“ najavljen u okviru projekta „Skyline Belgrade“, u Ulici Kneza Miloša, na mestu bivšeg Saveznog MUP-a, potpuni višak. Međutim, i pored toga, samo malo dalje, na zelenoj površini kod Autokomande, može se uočiti tabla gde se najavljuje izgradnja novog, „Delta Planet“ tržnog centra. Kako ćemo stići da kupujemo u svima njima, možda ovog puta postaje još manje bitno od pitanja kako ćemo uspeti da preživimo dodatne gužve na i oko Autokomande koja je i ovako preopterećena automobilskim saobraćajem. S obzirom da naš grad samo podstiče takvu vrstu prevoza redovnom izgradnjom novih parkinga, čestim ignorisanjem biciklista i nedovoljnim ulaganjima u, ionako po mnogim kriterijumima nepristupačan, javni prevoz, ni ovo pitanje verovatno neće biti prevaziđeno.

Možda je još zanimljiviji fenomen dizanja tržnih centara na mestima nekadašnjih državnih (društvenih) fabričkih pogona. U Radničkoj ulici, na mestu nekadašnjeg „Minela“, gradi se „Ada Mol“, „Big Fešn“ na Karaburmi (inače radnim danima gotovo prazan), zauzeo je mesto „Sporta“, a „Kapitol Park“ izgrađen je tamo gde se nekada nalazio rakovički „Rekord“. Mestima koja su namenjena ubrzanoj potrošnji našeg novca, sakrivamo mesta na kojima se naš novac nekada stvarao. Tuđi proizvodi koje bi trebalo da kupujemo, zauzeli su mesta na kojima smo proizvodili svoje. Vrlo je očekivano da za koju godinu čujemo kako nam fale upravo fabrike za proizvodnju onoga što više ne možemo da proizvodimo baš zbog toga što smo pogone zamenili za robne kuće, a onda će se pojaviti strani spasitelj (ili domaći „biznismen“, svejedno je) čije ćemo poslove i pored njegovih „silnih“ investiranja, ponovo subvencionisati mi. Da, tako funkioniše ovakav sistem.

Na kraju, ukoliko mi i dalje nemamo novca, ili potrebe, da kupujemo u svim tim tržnim centrima, a njihova izgradnja, kako se da zaključiti, zapravo doprinosi samo našoj šteti, ponovo ostaje nejasno zbog koga se i zbog čega oni i dalje grade? Ukoliko u obzir uzmemo i dosadašnja iskustva sa sličnim ,,nejasnim“ pojavama, poput rasturanja i prodaje profitabilnih preduzeća, iseljenja ljudi iz domova po sličnim šablonima, ili raznim tenderima gde su za neke javne poslove određeni uslovi koji odgovaraju samo jednoj zainteresovanoj strani, i ovog puta nameće se neodoljiv zaključak da korist ima samo šačica ljudi. Šačica bogatih i moćnih koji misle da mogu da upravljaju svima nama, a kojoj je krajnje vreme da pokažemo da to ne dozvoljavamo.

Zapamtite, grad pripada svima nama i mi smo ti koji odlučuju o njegovom izgledu, načinu na koji se gradi i razvija i to pravo moramo večito braniti!