Foto: Lična arhivaI pojam vaspitača je razvodnjen tako da je to svako ko realizuje takav program iako u stvarnosti postoje različiti kadrovi sa različitim ovlašćenjima (sestra vaspitač za jaslice, vaspitač za rad u vrtićima pa čak, izuzetno, i učitelj koji realizuje pripremni predškolski program).
3) Za izradu realnog praktičnog operativnog programa neophodne su konkretizacije u vidu standarda kvaliteta a toga nema u drugom delu ovog dokumenta, čak se i ne spominje potreba za standardima. A standardi kvaliteta (standardi kvaliteta programa, standardi prostora, standardi profesionalnih kompetencija vaspitača, opreme, broja dece po vaspitnim grupama za različite uzraste).
Standardi su vrlo konkretni zahtevi, često i kvanitativne prirode i na osnovu njih se može vršti akreditacija predškolskih ustanova (to važi i za privatne ustanove čiji rad se sada odobrava u vidu „verifikacije “ na osnovu vrlo nejasnih merila jer ne postoje precizni standardi).
Potreba za akreditacijom se u ovom dokumentu čak ni ne pominje (!).
4) Pravilnik u potpunosti ignoriše postojeće strateške dokumente (pravci razvoja predškolskog i obrazovanja i vaspitanja, strategija razvoja obrazovanja u Srbiji) koje su usvojili ovlašćeni državni organi (Nacionalni prosvetni savet, Vlada Srbije) u kojima su neki od navedenih problema adekvatno rešeni.
5) Tekst celine dokumenta je tako apstraktno i komplikovano pisan (to možda ima opravdanja u teorijskim raspravama i većina tih opštih stavova i nije sporna mada u njima postoji autorska zakrivljenost) ali je nepremostiv problem da većina onih koji treba praktično da koriste ovaj dokument teško da mogu da razumeju te postavke. Evo jedne tipične ilustracije: „Vaspitanje deteta znači proširivanje njegovih mogućnosti, čime se kreira socijalna pravda i jednakost i kritički preispituje pitanje moći u odnosu deteta i odraslog, kontrole i pravednosti.“
To važi i za drugi deo dokumenta koji bi trebalo da posluži za izradu operativnih programa koje treba da urade same predškolske ustanove. Autori koji pišu ovakav dokument normativne prirode moraju da apstraktne teorijske postavke prevode u jezik prakse a ne da taj najteži deo posla ostave praktičarima.
U tom delu, umesto jasnoće, zamagljen je, na primer, čak i ključni pojam „realni program“.
On je ovako definisan: „On (realni program) ne može biti unapred pisani dokument već se gradi kroz zajedničko učešće svih učesnika, oblikuje kulturom vrtića, porodice i lokalne zajednice i šireg društvenog konteksta i planskim i promišljenim delovanjem vaspitača zasnovanim na koncepciji osnova programa.
Kako da se sa ovakvim i sličnim uputstvima napravi radni program?
Sve iznete primedbe uzete zajedno pokazuju da ovaj dokument ne može ostvariti nijednu od njegovih funkcija: ne može biti upotrebljiva osnova za izradu operativnih programa, ne može poslužiti za odobravanje rada javnih i privatnih predškolskih ustanova, ne može se upotrebiti za vrednovanje rada ustanova.
Procedura u pripremi i donošenju ovog dokumenta ima sve karakteristike stila rada sadašnjeg Ministarstva: ništa se ne radi javno (ne zna se kako se sastavljaju radne grupe, njihov sastav, predlog dokumenta se ne može naći na sajtu Ministarstva, nema ili se fingira javna stručna rasprava).
To znači da Ministarstvo ima glavnu odgovornost, odgovornost ima i ZUOV jer treba stručno da priprema predlog ali je on pod punom kontrolom ministra.
Veliku odgovornost imaju i dve pomenute profesorke Filozofskog fakulteta koje su iskoristile zavetrinu koju im je pružilo Ministarstvo da plasiraju svoje ideje bez konsultovanja stručne javnosti.
Ali odgovornosti imaju i drugi članovi radne grupe koji su dobri znalci u ovoj oblasti, oni nisu ni učestvovali u pisanju ovog dokumenta, ne slažu se s njegovim sadržajem ali su ostali u radnoj grupi i dali pokriće: dr Snežana Marinković, profesorka predškolske pedagogije, dr Vesna Colić, izuzetan stručnjak za jaslice, Jadranka Spasić, sjajan organizator Društva sestara vaspitača.
Sadašnja situacija je: usvojene su osnove predškolskog programa koje će se sukcesivno primenjivati u raznim opštinama do 2022. godine, te osnove nisu u skladu sa još uvek važećim strateškim dokumentima ove zemlje, a već se najavljuje nova strategija razvoja obrazovanja i u ovoj oblasti, a praksa ide svojim tokom. Dramaturgija stvaranja haosa je potpuna.
Autor je penzionisani profesor Univerziteta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
