Hrabrost je važnija od svih plagijata 1

Kakve god bile, odluke Upravnog suda ne mogu da produže agoniju, odnosno, ako se ona i produži, u njoj će učestvovati jedino ministar finansija, akademska zajednica neće – njena agonija je hvala bogu (i još ponekome) završena.

Ova za univerzitet neprijatna priča je utihnula, ali njeni odjeci još nisu, pa tako skoro svakoga dana čujemo pitanja poput: Da li ovi na Beogradskom univerzitetu misle da su rešili sve probleme time što su oduzeli (će oduzeti) doktorat Malom? Je li to (bio) jedini plagijat u srpskom visokom obrazovanju, a šta je sa ostalima?

Gde su sad oni koji su bili toliko glasni u napadima na doktorat ministra finansija, zašto ih sada nigde nema? I tako dalje.

Među onima koji ova pitanja postavljaju ima i profesora koji predugo rade na univerzitetu da ne bi uvideli koliko su ta pitanja plitka bez mnogo smisla. Oni ili stvarno nisu razumeli šta se u slučaju Mali zaista dogodilo ili se samo prave nevešti; šta god da je po sredi, trebalo bi da ih je podjednako sramota.

Ne toliko zbog njih – tih premudrih, sveznajućih profesora, pronalazača tople vode i univerzitetskih populista – koliko zbog građana koji akademski sektor poznaju površno (ali mu iskreno žele dobro), koji su sami studirali ili im deca/unuci danas studiraju, ili nije nijedno od toga, već ih samo kao građane zanima (i brine) šta se događa sa najstarijim univerzitetom u Srbiji, sastaviću jedan najkraći saldo čitavog ovog događaja.

Jedno univerzitetsko ( političko) svođenje računa oko najčuvenijeg plagijata u srpskom visokom obrazovanju u deceniji na izmaku. Kao kad neki konobar iz prošlog milenijuma (recimo, onaj na terasi kafane Zelengora u Aranđelovcu), rutinski lizne plajvaz i izgovori ono poznato: “I, da vidimo šta smo imali?“. I ko će to da plati (to dodajem ja)?

U zamišljeno kelnersko blokče upisujem tri najvažnije stavke u slučaju doktorata Siniše Malog, a to su: 1) izrada do tada nepostojećih procedura za oduzimanje doktorata, 2) sprovođenje tih postupaka i donošenje odluke da je doktorat Siniše Malog plagijat i 3) stoičko držanje rektorke i nekih profesora na uvrede od strane političara i parapolitičara.

To, koliko je bilo važno izraditi pravilnike i sve drugo što je bilo neophodno da bi se uspešno tretirao jedan problem koji je do tada mahom ignorisan valjda ne traži posebnu elaboraciju; sve što bih u vezi s tim rekao odvelo bi ovaj tekst u suvoparnu priču o administrativnim pitanjima, pa ću to preskočiti.

Reći ću samo jedno: pogledajte na tren državu Srbiju danas, ona ima i Ustav i institucije i regulatorna tela, pa ipak sve funkcioniše kako gazda kaže. E sad zamislite Univerzitet koji, kada je reč o proceduri oduzimanja nečasno stečenog doktorata, nije imao ništa, ni pravilnike ni tela koja bi se time bavila; a gazda je (i tada bio) sve vreme prisutan.

Osvrnimo se ipak na tačke 2 i 3 u našem hipotetičkom računu, u njima leži odgovor na pitanje šta je Univerzitet u Beogradu stvarno dobio okončanjem ovog slučaja. Naravno, odlukom Etičkog odbora da je doktorat Siniše Maloga plagijat nije rešen nijedan suštinski problem krađe tuđih ideja na Univerzitetu, pa ko to ne zna, ali to nije ni bio prioritetni cilj ove mukotrpne i iscrpljujuće borbe.

Oduzimanjem doktorata ministru finansija neće se ni za milimetar povećati kvalitet doktorskih studija na Beogradskom univerzitetu, ali će se zato Univerzitet osloboditi straha i udvorištva i time nastaviti da raspolaže svojom autonomijom onako kako to čine univerziteti u nediktatorskim državama.

Odlukom Etičkog odbora i podrškom koju je ovo telo dobilo od Rektorata, Univerzitet je kao institucija odlučio da se više ne savija; to što su neki beznadežno pokorni pojedinci u njemu nastavili da hodaju pognute glave, to je sasvim druga stvar.

Da rezimiramo: čitavo ovo natezanje sa Sinišom Malim i njegovim univerzitetskim i političkim mentorima nije ni bilo usmereno ka iskorenjivanju intelektualne krađe u Srbiji, već privremeno reinstaliranje kičme instituciji od najvećeg društvenog značaja u Srbiji!

Za uspeh u borbi protiv plagiranja tuđih ideja, a naročito protiv prisvajanja tuđih rezultata jednog pravog(!) naučnog rada, slučaj doktorata Siniše Malog potpuno je ništavan. U njegovom doktoratu ionako nema nikakve nauke, nema je čak ni u onom delu koji je prepisan.

U istinskom okršaju protiv neakademskog ponašanja i plagiranja, a to nas tek čeka, vladaju druga pravila i on se odvija u drugom ringu. Taj rat se vodi protiv ozbiljnih plagijata, a ne protiv jednog ministra kome naučno istraživanje nije bilo ni na kraj pameti, koji, kako se čini, nije čak ni sam prepisivao, već je i to za njega učinio neko drugi. Intelektualna krađa, uzimanje tuđih podataka, uključujući i doktoriranje prečicom, jesu nuspojave koje su i dalje prisutne u našem visokom obrazovanju, ali se one moraju drugačije, sistemski, preduprediti.

Prvi korak u toj akciji jeste da se izvođenje doktorskih studija oduzme neistraživačkim visokoškolskim ustanovama – onima koje se prevashodno (ili samo) bave nastavom. Dok se to ne uradi, uvek će biti profesora koji će nuditi doktorat bez muke ili bilo koju diplomu uz “bindžovanje semestara ili godina studija“, s prepisivanjem ili bez njega, svejedno. A da li će uvek biti i onih koji će takve ponude prihvatati, na to odgovorite sami.

I još nešto, do univerziteta bez plagijata ne dolazi se ni tim famoznim softverima o kojima se danas toliko priča. Oni su možda dobri za otkrivanje dece koja prepisuju pismene zadatke, ali su kod prave krađe naučnih rezultata uglavnom nemoćni.

Kako stvari stoje, na nekim univerzitetima ih koriste kao alko-test: da vidimo, opa, pocrvenelo, znači plagijat! Uozbiljimo se i krenimo u rešavanje svake optužbe za plagijat pojedinačno, za to nam nije potreban veštački nepristrasan softver, već razuman, ali nepotkupljiv i pošten hardver, to jest (takvi) ljudi.

Možda nekoga i iskreno zanima kako će se okončati ova poslednja epizoda slučaja Mali pred Upravnim sudom, mene sigurno ne. Znam da se nismo ni pomakli u istinskoj borbi protiv plagijata, ali znam i da bih bio glup da sam tako nešto i očekivao.

Zato mi je više nego dovoljno i to što smo kao institucija skupili ono malo preostale hrabrosti i javno rekli „ne“ onome kome se danas tako nešto veoma retko govori. Na univerzitetu u Beogradu ima još uvek profesora kojima se od tog „ne“ i dalje trese brada i koji bi voleli da to „ne“ nikada nije izgovoreno, ali ono se ipak čulo i to bogme jasno i glasno.

Za koga je to malo, taj je o stanju na BU i u društvu u kojem živimo ili bezobrazno neobavešten ili samo bezobrazan, trećeg nema.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.