Joga i Bog pod istim krovom 1Foto: Pixabay/ lograstudio

Da, moguće je. Barem je tako „pod mojim krovom“. Više ne idem na časove joge zato što sam je dobro savladala tokom desetogodišnje prakse, vežbe upražnjavam u kućnim uslovima, dakle, pod vlastitim krovom, nekoliko puta nedeljno u trajanju od pola sata ili duže. Da, pozdravljam Sunce svakog jutra, i verujem u Boga.

Verujem onako najdublje u sebi, čini mi se, oduvek, otkako znam za sebe, a sebe sam spoznala mnogo pre nego što sam i čula za jogu. I joga nije promenila karakter mog religijskog bića. Pravoslavlje, da, to je moj izbor.

Šta je uopšte joga? Najjednostavnija i najkraća definicija nalazi se na specijalizovanom sajtu Yogapedia i glasi: Joga je skup fizičkih, mentalnih i spiritualnih vežbi nastao u drevnoj Indiji.

Poznato je da je Svetska zdravstvena organizacija priznala pozitivne učinke joge na zdravlje ljudi, a na popularnom domaćem medicinskom portalu stetoskop.info navodi se da „joga unapređuje naše fizičko, mentalno i duhovno blagostanje“, da je „veoma efikasan vid fizičke aktivnosti koja jača mišiće, povećava elastičnost vezivnih tkiva i poboljšava ravnotežu tela“, kao i da „reguliše nivo krvnog pritiska, prevenira srčana oboljenja, bolove u leđnim mišićima, smanjuje nivo stresa“.

U našoj zemlji joga je počela da se praktikuje 60-ih godina prošlog veka i značajno je popularnija među ženama, što možda nije slučajno.

Prezaposlena žena, opterećena poslom, kućom i porodicom, u jogi je sigurno videla mogućnost da jedan sat vremena, koliko traje čas, posveti samo sebi, svom telu, svom fizičkom i psihičkom zdravlju.

Međutim, zvaničnici naše crkve rekoše da je joga „nespojiva sa pravoslavnim hrišćanstvom“ i da „takvo praktikovanje nosi ogroman rizik od gubitka blagodati Božje“.

Joga i Bog pod istim krovom 2
Foto: Privatna arhiva

Prisećam se kako su izgledali moji časovi joge. Da li su nas instruktorke, a za tih deset godina smenilo se više njih, zaista samo podučavale jogi, ili su imale i neke skrivene namere – da nas iščupaju iz pravoslavno-hrišćanskog gnezda i bace pravo u kandže hinduizma.

Šta su činile, te nesretnice? Naređivale su nam šta da radimo s rukama, nogama, glavama. Čak i kako da dišemo. Uopšte nismo mogle da dišemo kako mi želimo.

Svaki čas morale smo da započinjemo s pozdravom Suncu, a časovi su padali u večernje sate. Pitam se sada da li je zaista u redu da Sunce pozdravljaš po mraku, jel’ to sprdnja prema Suncu i samom Tvorcu koji stvori sve, pa i Sunce?

Ali, ajmo dalje, bilo je tu još dosta neobičnih položaja i poza, takozvanih asana, u koje smo ulazile istežući se, savijajući i uvijajući zglobove, vratove, kičme, pri čemu je još trebalo i nekako čudno disati.

Recimo položaj srećne bebe. Legneš na leđa, podigneš noge i saviješ ih u kolenima, i uhvatiš se za nožne palčeve. Ljuljaš se levo-desno, imitirajući srećnu bebu.

Ko bajagi masiraš leđa, a u stvari se podsmevaš bebama, najnevinijim Božjim stvorenjima. Šta tek reći za položaj psa koji gleda dole, pa položaj drveta, leptira… Čas si čovek, čas si ker, čas biljka, čas si odrasla osoba, čas beba. A tek položaj kobre! Ležiš na podu, na stomaku, s dlanovima ispod ramena.

Čelo ti je oslonjeno na prostirku, noge su opružene, spojenih stopala, laktovi priljubljeni uz telo. I onda sasvim lagano podižeš gornji deo tela, kao da izranjaš iz sebe, udahneš duboko, izviješ kičmu, guraš rebra napred, vrat izdužiš što je moguće više, ali su ramena spuštena i – preobražavaš se u kobru. Više nisi žena, sada si zmija.

Pitam se koji je to trenutak, a mora da postoji i da je dobro prikriven, kada čas više nije čas, vežbe nisu vežbe, već duhovna indoktrinacija. Znam! To mora da je momenat kada posle sat vremena vežbi, od lakih do vrlo napornih, instruktorka objavi da smo sa vežbama završili, da legnemo na leđa, i da se opustimo.

Pa, da, prvo te dobro izmori i posle može s tobom šta god hoće. Sećam se odlično tog slatkog fizičkog umora, kada ti je čitavo telo probuđeno i zagrejano, i još slađeg saznanja da je gotovo sa svim onim uvrtanjima i izvijanjima i savijanjima, i da te sada čeka odmor i desetak minuta meditacije. To je, dakle, ta problematična duhovna dimenzija joge!

Instruktorka je prigušila svetla, neke žene, umorne od posla, vođenja domaćinstva, staranja o porodici, već su zadremale, poneka hrče, a to nije dobro. Instruktorka opominje da ne treba zaspati, već se dovesti do same ivice sna i tu ostati. I šta tada radimo, mi, nevernice? Osim što se borimo da ne zaspimo.

Čistimo naše preopterećene umove od svih mogućih misli, od tereta prošlosti, od briga za budućnost, pokušavamo da narednih deset minuta postojimo samo za sebe, posvećene vlastitom telu.

Zamišljamo, prema uputstvu instruktorke izgovorenom tihim, prijatnim glasom, da smo na plaži, ležimo na pesku, more šumi i miluje nas blagi vetar… Nekom drugom prilikom smo u šumi, ležimo na travi, nad glavama nam šumori lišće, cvrkuću ptičice. I, šta ovde ne valja?

Nešto sigurno nije kako treba, samo je duboko skriveno. Ajmo da izoštrimo detalje: Nalaziš se u polumraku sale nekog sportskog centra, u grupi od dvadesetak žena, u pozadini je tiha, opuštajuća muzika, ležiš na prostirci, na parketu koji se presijava, u helankama i majici, bosa ili u čarapama, noge i ruke su opružene, dlanovi okrenuti ka plafonu, a žmureći zamišljaš da si na nekom drugom mestu.

Možda to ne valja. Nalaziš se na jednom mestu, a zamišljaš da si na nekom drugom. Zamišljaš da si pored mora, ili u šumi, uz sve one dodatke u vidu talasa, ptičica…. Šta, pobogu, ovde nije u redu? Volela bih da mi to objasni neki veroučitelj, lepo, onako knjiški.

Da znam da li da i dalje pozdravljam Sunce, što činim već 20 godina, ili da prestanem. Šta ću kad u školi nisam imala veronauku. Uveli su je mnogo kasnije.

Kada sam, radeći u jednoj novinskoj agenciji, doživljavala mobing i pretnje u vidu upozorenja pred otkazom zbog „objavljivanja tekstova u drugim medijima“, pri čemu se nije radilo o novinskim člancima već o pričama koje su mi povremeno izlazile u dnevnim listovima i nedeljnicima – nije mi pomogla crkva, već upravo joga i meditacija.

Tih kriznih dana, pozdravljala sam Sunce više puta dnevno, u svojoj imaginaciji šetala šumom, ležala na pesku pored mora, slušala talase, drugim rečima, mentalno konzumirala ugodnosti koje nam je Bog ostavio stvorivši ovaj svet, te mogu reći da su mi joga i Bog tada zajedno pomogli da sačuvam svoj mir. Niko od mojih ukućana ni prijatelja nije ni primetio kroz kakav pakao sam prolazila.

Pakao koji su mi izrežirali na prvi pogled obični ljudi, pravoslavni vernici, među njima, pouzdano znam, i oni koji su mnogo češće od mene odlazili u crkvu, za praznike obavezno, slavili slavu, donosili na posao slavske kolače i ostale đakonije, drugog dana slave.

Postavljali stolnjake preko kancelarijskih stolova i ređali kartonske tanjire i plastične čaše, zajapurenih lica cvrkutali kao one ptice u šumi – zadovoljni, siti, uvereni da su svoj dug prema Bogu i crvki podmirili za narednih godinu dana. Nahranili su goste, sada i kolege, podičili se uspesima, ličnim i svoje dece, pokazali se još jednom kao dobri domaćini.

Ali, da se vratim na onaj položaj kobre. Možda on izaziva najviše kontroverzi.

Kamo sreće da su sve žene koje su u prošloj godini ubijene u Srbiji u porodičnom nasilju, njih 26, ili svih 300 koliko je ubijeno za poslednjih 10 godina, kamo sreće da je baš svaka žena koja je ikada stradala od ruke svog partnera, mogla neposredno pre tog čina da se privremeno preobrazi u kobru!

Da je mogla u kritičnom trenutku – kada ta muška ruka, mnogo jača od njene, kreće prema njoj s kuhinjskim nožem, ili sekirom, ili satarom, ili s pištoljem, ili stisnuta u pesnicu, svejedno – da se baci na pod, duboko udahne, izvije kičmu i istegne vrat, odbaci načas ne samo svoju hrišćansku veru nego i ljudsko obličje, i preobrati se u zmiju, te se tako odbrani od nasilnika i sačuva svoj život. Da je samo to mogla.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.