I knjige ubijaju, zar ne?

Najpre pomislih da je u pitanju neslana šala, te odmah zgrabih pročitanu knjigu koju je već trebalo da vratim i uputih se pravo u biblioteku da „na terenu“ proverim šta se dešava.

Reč je o novobeogradskoj biblioteci „Pero Slijepčević“, koja na istom mestu postoji već 40 godina.

Čim uđoh u prostoriju kojoj nikada nije nedostajalo svetla, pa je tako bilo i ovog puta, uz onaj prijatan, karakteristični miris knjiga, dočeka me prizor polupraznih polica, sa gomilama knjiga na stolovima i u kutijama, i nevesela lica dveju bibliotekarki.

Iseljenje je, očigledno, već počelo.

Zašto?

Zato što je tako želeo novi upravnik zgrade u čijem vlasništvu se nalaze prostorije biblioteke.

Zato što je očigledno moćan. Zato što je ne znam kako uspeo da obrlati stanare zgrade i za svoj naum pridobije većinu, tačnije 50 posto njih, plus onaj jedan glas – za raskid ugovora s Bibliotekom Grada Beograda o iznajmljivanju prostorija.

Kako je raskinuo ugovor? Tako što je desetostruko podigao mesečni zakup, što je za Biblioteku Grada, naravno, bilo neprihvatljivo.

Kaže mi bibliotekarka da godinama, čak, decenijama, plaćaju isti iznos kirije.

U peticiji se navodi da, prema informacijama koje su dobili od stanara zgrade, „upravnik nije nastupao u njihovo ime, već za svoje lične potrebe i da je većina komšija šokirana i spremna da se bori da biblioteka ostane u istim prostorijama“.

Zatim mi bibliotekarka, vidno uznemirena, ispriča kako ljudi celog jutra navraćaju i raspituju se o tome šta se događa, potpisuju peticiju, čak se jedna starija žena rasplakala.

U biblioteku dolazi od njenog otvaranja, dakle 40 godina, dovodila je tu i svoju decu, sad i unučiće.

Videvši da u ruci držim knjigu i člansku karticu, reče mi, izvinjavajući se, da ću knjigu morati da nosim u „Savu“, dakle, u biblioteku u bloku 45. Pomislih sa ironijom da se u celu priču komotno mogla uplesti i sama reka Sava.

Ako se nešto zatvara, znači da je suvišno, ako je suvišna biblioteka, suvišne su i knjige, pa se mogu i baciti ili pustiti niz reku.

I šta ću, krenuh preko šina, pravo u „Savu“, stiskajući pod pazuhom „Zlatnu kapljicu“ Mišela Turnijea, roman o saharskom čobaninu koji pokušava da opstane u Parizu, pitajući se usput šta treba učiniti da ova biblioteka ipak opstane.

Rok za iseljenje im je, kažu, do kraja januara.

Pred očima mi je neprekidno prizor knjiga pripremljenih za selidbu, koji je još dirljiviji ako se ima u vidu da će, kako kaže bibliotekarka, završiti u centralnom magacinu Biblioteke Grada, čekajući novi prostor, a što će trajati, tvrdi ona, verovatno godinama.

Zato knjige na prvi pogled deluju napušteno, čak poniženo. Nisu to bilo koje knjige, nisu to nove knjige sa svežim mirisom štampe, ni one iz kućnih biblioteka koje je pročitalo samo po nekoliko ljudi, već one koje su između svojih korica udahnule misli i osećanja stotina, hiljada ljudi, svih svojih čitalaca, tako da se ne mogu tek tako svrstati u neživa bića, a ostao je i pokoji fizički trag, mrlja od kafe, zavrnute uši, poneki komentar na margini… sve ono što ne treba raditi.

Ali, sada mi ti sitni čitalački grehovi deluju krajnje nevino, čak i ljupko prema nečitalačkom grehu koji se čini samim knjigama, njihovim autorima, urednicima, izdavačima, prema samom činu čitanja, a pre svega, prema stanovnicima ovog kraja.

Zašto ih, pobogu, lišiti biblioteke?

I iznenada mi, ne znam ni sama zašto, pade na pamet kultni film Sidnija Polaka iz 1969. godine, „Konje ubijaju, zar ne“, snimljen prema istoimenom romanu Horasa Makoja.

Tamo smo imali surovu borbu za novac, i jedno ubistvo. I ovde je reč o novcu, ali i o ubistvu, i to masovnom. Nije isto da li zatvaraš prodavnicu, banku, pekaru, ili zatvaraš biblioteku.

Ovo je prilično mučno. Između ostalog, biblioteka je uz sve popuste za đake, studente, penzionere, pristupačna i ljudima s vrlo skromnim finansijskim prilikama.

Zato ovo jeste ubistvo. I to masovno, ako imamo u vidu sve članove biblioteke i članove njihovih porodica, i još taj podatak pomnožimo sa 40 godina koliko je živela biblioteka i još barem toliko koliko je mogla opstati na istom mestu.

Jeste ubistvo zato što u nju dolaze i vremešni ljudi, i invalidi, kojima je problem da prelaze široku i prometnu Ulicu Jurija Gagarina i odlaze u drugu biblioteku, i deca bez pratnje roditelja, jer je biblioteka udaljena od saobraćaja, nalazi se na uglu zgrade, jednom stranom gleda na park, drugom na školu.

Ako postoji savršeno mesto za bibiloteku, onda je to ovo.

I, šta sad očekivati na njenom mestu? Prodavnicu, restoran, kafić, apoteku, pekaru, mesaru, frizerski salon, kockarnicu? Svega toga u kraju ima u izobilju, ali je biblioteka jedna.

Na svom putu do škole đaci svakodnevno prolaze pored samog njenog ulaza, i to tako punih 40 godina, koliko postoje i škola i biblioteka. Da li će sada prolaziti pored kockarnice, kladionice…

Ostaje da vidimo. Pa, dobro, umesto u biblioteku, možda nije loše da na vreme krenu u kockarnicu, možda će se tu bolje pripremiti za život koji nam ionako sve više postaje kocka, budući da sve manje zavisi od nas samih.

Pitam se šta je novi upravnik obećao stanarima u zamenu za biblioteku, od novca koji će se dobiti od novog zakupca.

Možda sređivanje ulaza, krečenje, možda novi interfon, nove poštanske sandučiće, novi kontejner, novi lift, muziku u liftu, možda i kućicu za portira i samog portira koji će danonoćno čuvati stanare, jer ako se u bivšu biblioteku useli bezbednosno rizična aktivnost, biće potrebno i obezbeđenje za stanare.

Ako hoćemo više para, mogao je da im kaže, to nosi i određeni rizik, ali ćemo zato novcem od kirije moći sebi da priuštimo portira, kao u onim lepim, novim zgradama, ili tamo na Zapadu, znate već…

Ako ova priča slučajno dopre do našeg predsednika, pitam se hoće li dirnuti njegovo srce, budući da je nesumnjivo veliki ljubitelj knjiga, ali i biblioteka.

Setimo se samo predizbornog spota snimljenog u biblioteci, kada tadašnji premijer Vučić posle 35 godina vraća knjigu u biblioteku, gde ga dočekuje ljubazna, ali stroga bibliotekarka Nada, koja u njemu odmah prepoznaje malog Aleka koji je zaboravio da vrati knjigu.

Za kaznu, premijer će po Nadinom nalogu, pre nego što napusti biblioteku i postane predsednik, morati malo da odstoji u ćošku biblioteke.

I, eto, malo stajao u ćošku, pa postao predsednik, sve mu dobro išlo. Možda da i mi, potpisnici ove peticije, odstojimo u ćošku biblioteke, pa da vidimo šta će se dogoditi.

Ili da svi mi kojima je stalo ne samo do ove biblioteke, nego do svih biblioteka u zemlji, i ne samo do biblioteka nego do svega što život čini smislenim i dostojanstvenim, odstojimo malo po nekim ćoškovima, u znak protesta protiv nas samih koji smo dopustili skrajnutost kulture, njeno proterivanje u nekakve „ćoškove“ gde joj je dozvoljeno da živi, ali da ćuti i da ne smeta – njen krajnje neprimereni, poražavajući i ponižavajući položaj u ovoj državi.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.