Još malo o „sudbini“ Beogradskog sajma

Tekst je najvećim delom pisan na nivou lakog seminarskog rada sa nekog od opskurnih privatnih fakulteta kojim ova država obiluje, sa jedinim ciljem da se izvede krajnji zaključak o tome da: „država ume da izgradi, ali ne ume da upravlja“, te da svetla budućnost Beogradskog sajma leži u iznajmljivanju prostora nekom upravljaču ili uvođenju profesionalnog menadžmenta ili prodaji istog. Rešenje se vidi u načinu na koji je država, tj. grad Beograd, rešila pitanje Sava centra.

Nesporno je da je država nekada umela da gradi, a o tome kako država danas gradi svedočimo ovih dana.

Pre izvođenja svojih zaključaka autor teksta je, kao ozbiljan novinar koji tradicionalno piše o ekonomskim temama, morao da dâ osvrt i upozna čitaoce sa nekoliko bitnih činjenica o Beogradskom sajmu. Želja Beogradskog sajma je bila da se Specijalizovana međunarodna izložba EXPO 2027 Beograd, održi na prostoru postojećeg Beogradskog sajma. Bila je to prilika za rekonstrukciju i dogradnju postojećeg sajmišta koje se nalazi na izuzetnoj lokaciji, i čija Hala 1 predstavlja zaštićeni spomenik kulture. Autoru je poznato da se neki od najvećih i najstarijih sajmova u Evropi nalaze u samom centru grada i da čine neraskidivu vezu sa istim. Primer je i sam Kelnski sajam koji autor navodi u svom tekstu.

Autor je trebalo da ukaže na to kako je Beogradski sajam ostao bez svoje nepokretne imovine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda po uloženom zahtevu za reviziju, nakon čega je, Vrhovni kasacioni sud izmenio dve presude Privrednog i Privrednog apelacionog suda, i u veću kojim predsedava sudija dr Dragiša B. Slijepčević presudio da je sva imovina privrednog društva Beogradski sajam u stvari državna imovina. Ceo taj postupak odslikava svu nesrećnu priču oko tranzicije u ovoj državi, uništavanja privrede i stvaranje uslova da se na „legalan“ način najvredniji resursi prepuštaju „sposobnim privrednicima“.

Autor je trebalo da nam dâ odgovor i na pitanje da li je nepokretna imovina koju je nekad posedovao Beogradski sajam uopšte prodata, i ako jeste kome, kojim pravnim poslom i po kojoj ceni? S obzirom da se radi o lokaciji sa najskupljom cenom kvadrata u Beogradu, da li je država u stvari zaradila i od tog novca krenula u gradnju novog sajmišta? Da li zaista gradnja novog Sajma košta 700 miliona evra, kako tvrdi autor u svom tekstu, i odakle je ovaj podatak preuzet?

Dovođenje u vezu Beogradskog sajma i Sava centra je takođe upitno. Za razliku od Sava centra koji je bio u dugovima i potpuno devastiran, i kojim je upravljao grad Beograd, Beogradski sajam je sve ove godine pozitivno poslovao (osim poslovne godine tokom pandemije), očuvao je vrednost svoje imovine bez dinara državne pomoći i subvencija, i pokazao da je uvek tu da pomogne onda kada je to građanima Beograda najpotrebnije (bombardovanje 1999, poplave u Obrenovcu, period korone).

Upravo smo putem inicijative za održavanje EXPO 2027 Beograd na prostoru postojećeg Beogradskog sajma, koju smo pokrenuli nakon prestanka epidemije virusa korone, videli šansu za unapređenje našeg poslovanja, za novi poslovni početak nakon pandemije, kao i podizanje kvaliteta usluga našim izlagačima i posetiocima.

Autor koji piše o budućoj sudbini novog Beogradskog sajma mora da bude upoznat i sa postojećim pravnim okvirom koji se odnosi na organizovanje i održavanje Međunarodne specijalizovane izložbe.

Naime, država je prepoznala značaj Beogradskog sajma, te je u skladu članom 9. Zakona o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027 propisala da se, po završetku međunarodne specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027, u skladu sa odredbama Opštih pravila o specijalizovanim izložbama, Kompleks paviljona iz člana 3. tačka 13) ovog zakona, ustupaju na upravljanje i korišćenje registrovanom privrednom društvu iz člana 3. tačka 11) ovog Zakona, a to je „Beogradski sajam“ d.o.o.

Ovo rešenje ne znači da ne treba razmatrati i mogućnost uvođenja „profesionalnog“ upravljanja pod uslovom da isto ne bude svedeno na slučaj dosadašnje prakse uvođenja profesionalnog upravljanja u Srbiji (Elektroprivreda Srbije).

Što se tiče mogućnosti davanja novog sajamskog prostora u dugoročni zakup nekom od upravljača, ovo rešenje u velikoj meri zavisi od „benefita“ koje će upravljač ugovorom unapred dobiti od države i koji se odnose na različite troškove upravljanja prostorom (električna energija, čišćenje, tekuće i investiciono održavanje, voda, zelenilo, grejanje i hlađenje, obezbeđenje itd). Najveći deo ovih troškova opet bi bio prebačen na teret „građana i poreskih obveznika“.

U odnosu na „jeretički“ predlog autora teksta da se novoizgrađeni sajam proda, ukazujem da bi bilo dobro prethodno pogledati i vlasničku strukutru većine sajmova u Evropi. Gotovo svi sajmovi su u vlasništvu lokalnih samouprava, gradova, regiona, pokrajina, dakle u državnoj svojini i niti jedan od njih nije na prodaju.

Prema onome što je objavljeno, ali nije potvrđeno, imovina postojećeg Beogradskog sajma je već prodata, tako da nema logike da država sada ponovo prodaje novoizgrađeni sajamski prostor u koji je uložen novac od prodaje nepokretne imovine koja je nekada pripadala Beogradskom sajmu.

Autor dobro primećuje da će novi sajam svoj život na novoj lokaciji početi gotovo od nule. Ono što je još bitnije, kako bi ovaj prelazak poslovnih aktivnosti na novu lokaciju bio što bezbolniji, je da država i organizator Specijalizovane međunarodne izložbe odgovore na dva vrlo važna pitanja:

1. Do kada će Beogradski sajam organizovati sajmove na postojećoj lokaciji, u kom izložbenom prostoru i površini?

2. Od kada Beogradski sajam može početi da organizuje sajmove na novoj lokaciji?
Nema sajmova bez izlagača, a da bi isti učestvovali na sajmovima moraju unapred znati kada se održavaju sajmovi na kojima žele da učestvuju. Budžeti za marketing izlagača se pripremaju i nekoliko godina unapred, a prema javno dostupnim kalendarima sajamskih priredbi.

Beogradski sajam nije niti zlatna koka, niti kamen oko vrata. NJegovu buduću poziciju je potrebno sagledati realno i ona ne može biti odvojena od pozicije i ekonomske snage naše države. Sve ostalo prepuštamo spin majstorima iz tamnih vilajeta srpske politike i privrede koji uporno i godinama sprovode svoje ciljeve i putem ovakvih tekstova.

Jer ako bi budućnost novog Beogradskog sajma predstavljala kamen oko vrata i teret za poreske obveznike i građane, zamislite tek kakav je problem budućnost i održivost upravljanja novim Nacionalnim stadionom.

Sve izneto u ovom tekstu predstavlja moj lični stav, a ne stav privrednog društva Beogradski sajam.

S poštovanjem,
Dejan Milutinović

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.