Foto: Pixabay/Sakurayim„Sunce nikad ne izađe a da se ne dogodi neko čudo.“
Uistinu, jednoga dana, pre 30 godina bez jedne, izgovorene su reči čuda.
No, u opštoj vrevi i šumova zamornog života, malo prekopavamo po svom sećanju, stavljamo u zagradu i odstranjujemo.
Vreme je neprijatelj svega učinjenog!
Koja su grešna usta mogla da izgovore reči koje su obigrale ceo svet – pitamo se u čudu.
Ne čoveka nedovoljno budnog da se brani od slabosti koje leže u ljudskoj prirodi, ispunjenog zavisnošću i prizemnim sklonostima, nego od prirode rđavog, po Andriću, zle sudbine i pogrešnog koraka.
Zbog koga se, ponekad, stidimo što jedemo svoj hleb, što smo živeli u njegovom dobu, ako hoćete – bolje da nismo živeli.
„Jugoslavije više nema. Izvršio sam svoju ulogu!“ – rekao je predsednik Predsedništva Jugoslavije (onda se to moglo videti na TV) – bez stida i ženiranja, nekako tonom izvestioca i davanja sebi na značaju.
Živeći sa svojim mislima kako da sruši zemlju koja je uživala ugled u svetu, aktuelni predsednik je naum saopštio državnički raspoložen, s izvesnim gordim osećanjem, kao kad vojnik umaršira u neku osvojenu zemlju.
Okretanje misli u sasvim drukčijem pravcu u odnosu na narodna očekivanja („Tito posle Tita“ – znači da na političku scenu stupe dostojni ideolozi i graditelji jedinstva slovenskih naroda, a ne koji državu doživljavaju kao nasilnu zajednicu, da je na temelju od šljake), velika izdaja i osvetoljubivost, podvojili su živote i kopali provaliju narodima.
Uz sve dublje zarivanje nokte međunarodne zajednice u telo jugoslovenskih naroda, istorijsko i geografsko okončanje zemlje se odvijalo kao po nekom tačno navijenom satu; razumevanje među ljudima svedeno je na najmanju meru; otpočeli su zapitanost, jezik mržnje i razgovor zvekom gvožđa.
Zemlja je 1991. godine izgubila mir.
Jugoslavija koju smo svojom zvali, i danas ima mesta u našem neutrnulom rodoljubivom sentimentu i u našoj rodoljubivoj svesti.
Ona je zemlja u kojoj smo sahranili deo sebe – mnogi smo je oplakali i u srcu svome zakopali.
Utoliko što, vođeni svojim mesićima, kao njeni bivši narodi opstajemo jedni pored drugih i gložimo se gotovo kao pravi dušmani.
Može se reći, poput Alise, otpočeli smo da živimo u zemlji čuda – i u čudu i nemoći se pitamo šta sanjamo, a šta nam se događa.
Tri decenije nismo okusili dobro.
Svi skupa služimo drugima za podsmeh.
Vratimo se predsedniku.
Natovaren grehom, on se ne kaje, savest ga ne grize.
Ružnog i prostačkog izgleda, poluvampirska pojava, nebozemno čudo – ne zna čovek šta da kaže – umesto da kao sovuljaga od sunca beži od života, sklopi oči i iskopa sebi najdublji grob – pošto je, u sadejstvu svojih saučesnika, stvorio oko sebe groblje od preko sto hiljada poginulih na prostoru Jugoslavije i neizračunljivo razbaštinjenih i unesrećenih – eno ga hoda zemljom po danu.
Po nekom fatalnom paradoksu – u svojstvu zaslužnog gosta proklamovane kosovske vlasti koja je obeležavala jubilej osamostaljenja od Srbije, pa u ulozi humaniste za zaštitu crnogorske državnosti – radi na dokusurivanju i ništenju naše zemlje.
Od raspada rodovskih zajednica i stvaranja državnih saveza slovenskih plemena, teško bi se našao u ljudskoj povesti primer beščašća i prokletstva vlasti, takav sejač mržnji i straha.
Juda, Brut i Kain jesu cveće prema ovom izdajniku i razbojniku s nožem u nogavicama.
Kažemo: praštamo samo onim greškama kojima se može oprostiti.
No, s pravom se veli, zaboraviti čiju krivicu, znači baciti kroz prozor ostvarena dragocena iskustva.
Gresima poglavara države, i svim ondašnjim koji su predsedavali, pokrali nam i opustošili živote, naše pređašnje živote učinili bivšim – nema oproštaja ni s neba niti pomoći sa zemlje.
Šta je nemilosrdno prekivanje za sramni zid vinovnika naše nacionalne nesreće i naše pogibije?
Jedino smrt koja odnosi telo i dušu!
Nestanak jedne zemlje, nakon blizu osam decenija njenog postojanja, traži arhivska istraživanja.
Posebno zavređuje proučavanje duhovne legitimacije ondašnjeg predsednika koji je zakovao njen mrtvački kovčeg.
Kritičkog odzvuka, međutim, nije bilo.
Kakva je to istorija koja se misli i piše?
Koji to pisci sastavljaju školske udžbenike i enciklopedije?
Gde su objektivnost, pouzdanost i sistematičnost naučne misli?
Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
