Kad naprednjaci zakucaju na vrata

„Dobro veče, mi smo, znate, iz Vučićeve stranke“, govori jedna tiho, tražeći pogledom razumevanje za to što radi. Posle mog nemog pogleda, napravi pauzu… „Znate, mi moramo“, pa blagi osmeh…

One moraju? Moraju da kisnu? Moraju da pričaju laži? Moraju da budu na meti, da ih neko nagrdi i ponizi uvredama? Moraju da ruše svoj ugled u godinama kada je prirodno i normalno da je on izgrađen? Moraju da rade i žive po nečijem zadatku? Moraju?

Stoje ispred mene, koja sam svesna da su stariji za poštovanje, a mlađi za učenje. Ali što stoje tu, kakav primer da daju? Šta pametno da mi kažu? U stvari, čemu moralnom da me nauče? U koju provaliju to srljamo, svi skupa? Gde nestade dostojanstvo i ponos, mudrost onih starijih?

U godinama kada bi trebalo da razmišljaju o penzionerskim danima i nekom mirnijem dobu života, one se stide i šapuću. Zbog koga i zbog čega?

Da li razmišljaju šta sve mogu da urade, da ne budu tu gde jesu?

Priberem se.

Drage gospođe, hvala vama na uloženom vremenu i trudu, ali ja se borim da ne živite ni vi, ni vaša deca, ni ja tako kako trenutno vi živite i radite.

Razum mi je najbitniji, a trebalo bi i vama da bude. Živite smisleno, razmišljajte. Ne činite nešto zbog čega ćete se stideti. Obraz je, ipak, najvažniji. Sačuvajte ga, potreban je on za svako doba života.

Svu sreću u životu, ali ne i na izborima.

Autorka je sekretarka poslaničke grupe Dveri u Skupštini Srbije