Onaj koji odlazi u Srbiji uvek dobija najveći aplauz

Dok sam posmatrala salu punu univerzitetskih profesora, bivših i sadašnjih političara, novinara, mislilaca i aktivista, nisam mogla da se otmem jednoj tužnoj misli. Mi smo društvo koje se, nažalost, najlakše okuplja oko nečije smrti. Tek kada neko ode, postajemo spremni da govorimo o njegovim idejama, njegovoj hrabrosti, njegovom doprinosu i njegovim vrednostima. Tek tada se uspostavlja saglasnost o tome koliko je bio važan.

Odmah sam se setila našeg ubijenog premijera dr Zorana Đinđića. U trenutku kada je ubijen, njegova podrška u javnosti bila je simbolično mala. Samo nekoliko sati nakon njegove smrti, gotovo čitavo društvo bilo je spremno da ga proglasi državnikom, reformatorom i vizionarom. U godinama koje su usledile, mnogi su se pozivali na njegovo ime, njegove ideje i njegovu zaostavštinu. Nekada iz iskrenog uverenja, a nekada i kao politički kapital. U Srbiji je oduvek najveći aplauz dobijao onaj koji odlazi. Nekada onaj koji podnese ostavku, a najčešće onaj koga više nema. Kao da nam je lakše da cenimo ljude kada više ne mogu da nam budu konkurencija, kada više ne mogu da pogreše, kada više ne mogu da nas podsete na naše razlike.

A upravo tada je kasno. Društva napreduju onda kada prepoznaju, podržavaju i štite svoje najbolje ljude dok su među nama. Kada ideje dobiju podršku dok njihovi nosioci još mogu da ih pretvore u promenu. Kada se znanje, integritet i hrabrost ne nagrađuju posthumno. Slika današnje komemoracije bila je i slika jedne druge Srbije. Srbije koja veruje u demokratiju. Srbije koja veruje da institucije moraju biti jače od pojedinaca. Srbije koja veruje da vlast mora biti kontrolisana, da sloboda nije poklon već odgovornost i da se demokratske vrednosti moraju svakodnevno braniti.

Ali upravo gledajući tu salu, pomislila sam i na jednu drugu stvar. Koliko je paradoksalno da se ljudi koji dele iste temeljne demokratske vrednosti tako često nalaze na različitim stranama međusobnih sporova, dok su oni koji godinama urušavaju institucije i demokratske standarde gotovo uvek sposobni da nastupaju jedinstveno kada je potrebno sačuvati moć. Više od decenije Srbija živi u atmosferi u kojoj se sistematski obesmišljava svaki oblik političkog organizovanja koji nije pod kontrolom vlasti. Godinama se građanima šalje poruka da su svi isti, da nema razlike između onih koji su stvarali problem i onih koji na njega godinama ukazuju, da je svako političko organizovanje unapred sumnjivo, a svaki pokušaj organizovane borbe za promenu osuđen na neuspeh.

Mnogi ljudi i organizacije koji su još od 2012. godine upozoravali na zarobljavanje institucija, urušavanje medijskih sloboda, koncentraciju moći i slabljenje demokratskih mehanizama nikada nisu bili deo vlasti. Pa ipak, godinama su bili izloženi kampanjama čiji cilj nije bio samo njihova politička diskreditacija, već stvaranje nepoverenja među ljudima koji objektivno dele iste vrednosti. Jedni su proglašavani izdajnicima. Drugi stranim plaćenicima. Treći kupljenima. Četvrti nedovoljno autentičnim ili nedovoljno principijelnim. Posledica svega toga nije samo slabljenje pojedinaca ili organizacija. Posledica je slabljenje poverenja. A bez poverenja nema saradnje. Bez saradnje nema većine. A bez većine nema demokratske promene.

Istovremeno, studentski pokret je uspeo da probudi energiju, nadu i veru da je promena moguća. Danas je nesumnjivo najvažnija i najsnažnija društvena snaga koja se suprotstavlja postojećem stanju. NJegova moralna snaga, autentičnost i sposobnost mobilizacije promenili su političku atmosferu u Srbiji više nego bilo šta drugo u poslednjih nekoliko godina. Ali postoji jedna politička činjenica od koje ne možemo pobeći. Nije dovoljno biti najveći. Da bi se pobedilo, potrebno je imati većinu. A najveći i većina nisu isto.

U zemlji u kojoj će vlast koristiti sve raspoložive resurse, institucije, medije i mehanizme političkog uticaja kako bi sačuvala svoju poziciju, demokratska Srbija nema luksuz da odbacuje bilo koga ko iskreno želi promenu. Potrebna nam je energija studentskog pokreta. Potrebni su nam građanski pokreti. Potrebne su nam organizacije civilnog društva. Potrebni su nam lokalni aktivisti. Potrebni su nam sindikati. Potrebni su nam slobodni mediji. Potrebni su nam univerzitetski profesori, intelektualci i javni radnici. Potrebni su nam i politički akteri koji imaju organizaciju, infrastrukturu, iskustvo i kapacitet da na dan izbora dođu do ljudi do kojih niko drugi ne može da dođe.

Svaki čovek je važan.
Svaki glas je važan.
Svaka organizacija koja može da doprinese promeni je važna.
Jer cilj nije da neko bude najveći.
Cilj je da Srbija konačno postane većina za promenu.

Zato je možda krajnje vreme da poruke prestanemo da šaljemo jedni drugima. Da prestanemo da tražimo neprijatelje u sopstvenim redovima. Da prestanemo da dokazujemo ko je veći demokrata, veći opozicionar ili veća žrtva ovog sistema. Neprijatelj demokratije nije sa ove strane ograde. On je sa druge strane. I svaka energija potrošena na međusobne obračune, energija je koja nedostaje u borbi za slobodniju, pravedniju i demokratskiju Srbiju. Možda je upravo to najveća poruka koju danas treba da čujemo. Da ostavimo ego kod kuće. Da prestanemo da tražimo razloge za podele tamo gde postoje razlozi za saradnju. Da naučimo da su ideje važnije od organizacija, da su vrednosti važnije od pojedinaca i da je budućnost Srbije važnija od bilo čije lične sujete. Na kraju, želim da podelim misao profesora Dragoljuba Mićunovića koja se danas čula na komemoraciji:

„Demokratija nije propadala zbog neprijatelja demokratije – ambicioznih vlastodržaca, nego zato što nema dovoljno prijatelja da je brane. Ali, ako demokratija bude imala prijatelja, preživeće. A sada, da li ona ima dovoljno iskrenih prijatelja, ostaje da vidimo.“

Dragi prijatelji, vreme je za vas. Jer Srbiji danas možda više nego ikada nisu potrebni novi lideri. Potrebni su joj saveznici.

Autorka je predsednica UO Mreže za demokratski dijalog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.