foto (BETAPHOTO/Nikola Todorović)Prolazeći platoom ispred Hrama Svetog Save, čovek ne može da se ne zapita u kom veku, ili preciznije, u kom paralelnom univerzumu se probudio. Na hiljade ljudi u nepreglednom redu, koji se proteže sve do Bulevara oslobođenja i okolnih ulica, strpljivo čeka na majskom suncu kako bi celivali Časni pojas Presvete Bogorodice. Relikvija od kamilje dlake, stigla pravo s Atosa, postala je epicentar nacionalne nade.
Svega nekoliko dana ranije, nedaleko odatle, na Slaviji i u Pionirskom parku, odigrao se potpuno drugačiji ritual: pendrečenje studenata, letenje šahtova, suzavac i prekomerna sila policije nad mladima koji su se drznuli da traže državu bez mafije.
Kako smo stigli od tačke A do tačke B? Kako se u istom društvenom krvotoku spajaju masovna, gotovo histerična religioznost i brutalno, anticivilizacijsko nasilje nad sopstvenom decom?
Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo se vratiti oko osamdeset godina unazad, u vreme kada se Bog ukidao dekretom na partijskim sastancima. Branko Ćopić je u svojoj antologijskoj pripoveci „Surovo srce“ hirurški precizno oslikao taj mentalitetski krah kroz dijalog Nikoletine Bursaća, partizanskog mitraljesca, i njegove majke Marije:
– Nikoletina: ( sjedne za sto, podboči se i gleda u zemlju ) Majko… imam nešto važno da ti kažem. Izašao je novi zakon.
– Marija: (gleda ga podozrivo, brišući ruke o kecelju ) Kakav zakon, sinko? Da ne daju opet neku obavezu u žitu?
– Nikoletina: (mrko, odsječno) Nije žito, majko, nego nešto mnogo krupnije. Slušaj me dobro: od danas više nema Boga! Donijeta je odluka na sastanku.
– Marija: (prekrsti se preneraženo) Gospode pomiluj i sakloni! Šta to blebećeš, nesrećni Nidžo? Kako to misliš, nema Boga? Pa ko drži ovaj svijet, ko kišu pušta, ko sunce grije?
– Nikoletina: (lupi šakom o sto) Nema ga i kvit! To je naučno dokazano. To su nama na sastanku drugovi sve lijepo objasnili i raskrinkali. Sve je to prevara i opijum za narod. I nemoj više da mi se krstiš tu po kući, sramota me je od odbornika i od komandira. Ja sam komandir desetine, ne ide mi da mi se majka krsti ko u srednjem vijeku!
– Marija: (gleda ga zapanjeno, pa ga odmjeri od glave do pete) A ti si to, Nidžo, srušio Boga? Ti i tvoj komandir?
– Nikoletina: Nismo mi sami, to je partijska linija! Cijela komanda je tako odlučila.
– Marija: (smiri se odjednom, sjedne preko puta njega, pa će mučki i polako) Slušaj ti meni, moj delijo… Ti možeš pred tvojom desetinom da komanduješ i da vičeš „juriš“, to ti niko ne brani. Možeš i tog tvog šarca da nosiš na leđima dok ti kičma ne pukne. Ali u Boga mi ne diraj! Jer, zapamti ti mene, lakše je tebi proći kroz sedam njemačkih ofanziva, nego što je tvom komandiru i tebi srušiti Boga. On je preživio i gore od vas, pa će preživjeti i tu vašu konferenciju.
– Nikoletina: (ustaje, sav se uskopistio) Ali, majko, ti ne razumiješ istorijski momenat! Mi gradimo novi svijet!
– Marija: (maše rukom, prekida ga) Hajde, hajde, sjedi tu i jedi taj pasulj dok se nije ohladio, pa onda idi jurišaj na bunkere. Pusti ti Boga na miru, ima On pametnija posla nego da sluša šta palamudi tvoja četa na sastanku!
Osamdeset godina kasnije, dočekali smo istorijski revanš. Unuci Nikoletine Bursaća više ne ukidaju Boga na sastancima; oni danas drže upaljene sveće u prvim redovima na liturgijama, a partijski sastanak je zamenjen crkvenim odborom. Međutim, suština je ostala sablasno ista. Ondašnji komandir desetine i današnji stranački funkcioner dele identičan mentalni sklop: ideologija se ne živi, ona se sprovodi kao „linija“.
Nekadašnji agresivni ateizam zamenjen je podjednako agresivnim, instant-pravoslavljem. Crkva, koja je do devedesetih tavorila na margini, ušla je u društvo na velika vrata, ali ne kroz prosvetiteljsku kapiju, već kroz politički špalir. Aktuelna vlast ju je prigrlila kao vrhunskog žiranta svog političkog legitimiteta i dugovečnosti.
Predsednik države pred kamerama skrušeno ljubi ruku patrijarhu, dok s druge strane, iza kulisa tog estradizovanog hrišćanstva, državni aparat funkcioniše po principima koji više liče na Siciliju nego na Svetu Goru.
I tu dolazimo do ključnog paradoksa modernog srpskog društva.
Kako je moguće da zemlja koja se ponosi stotinama hiljada vernika, zemlja u kojoj se podeli 300.000 osveštanih trakica Bogorodice, istovremeno nemo posmatra kako policija i žandarmerija „lemaju“ studente i mlad svet po beogradskim ulicama? Gde je u toj slici „ljubi bližnjeg svog“? Gde je „ko udari tebe po desnom obrazu, okreni mu i drugi“?
Odgovor je bolno jednostavan: nivo obrazovanja i kritičkog mišljenja u Srbiji drastično je devastiran. Kada ljudima oduzmete misaone alate da razluče bitno od nebitnog, suštinu od forme, vera prestaje da bude unutrašnji moralni kompas i postaje puka folklorna dekoracija. Bog više nije instanca pravde, već politički saveznik.
U takvom sistemu vrednosti:
* Osveštana traka se, uprkos jasnim upozorenjima same Crkve, u narodu suštinski tretira kao magijska amajlija koja rešava životne probleme bez ličnog truda i odgovornosti.
* Pravoslavlje se svodi na post, slavu, tetovažu Ostroga na bicepsu i mahanje zastavama, dok se bazični hrišćanski kanoni o milosrđu, istini i zaštiti slabijih elegantno ignorišu.
Zato policajac može ujutru da upali sveću za zdravlje svoje dece, a uveče da svesrdno polomi lobanju nečijem tuđem detetu na protestu. On u tome ne vidi kontradikciju, jer je naučen da sluša „komandu“, baš kao i Nikoletina Bursać.
A šta se desilo 23. maja na Slaviji i u Pionirskom parku? Dok građani čekaju u redu za duhovno spasenje, režim koristi oprobane zemaljske metode za očuvanje moći. Sukobi nakon mirnog mitinga savršeno ilustruju tu tehnologiju vladavine. Miran studentski protest sa konkretnim programom (pravosuđe, zdravstvo, ekologija, Rio Tinto, seoske ambulante) prerastao je u haos. Bilo je, naravno, i gluposti sa strane demonstranata, kamenica, baklji, šahtova. Zato na scenu stupaju „momci u crnom“, maskirani huligani i kapuljaši, spremni da izazovu haos, bace topovske udare i obezvrede čitav skup. Scenario „ubačenih elemenata“, maskiranih kapuljaša i prekomerne sile policije je previše poznat da bi bio slučajan. Sutradan, režimska glasila ne pričaju o studentskim zahtevima. Režim nema odgovor na argumente, pa pribegava starom dobrom receptu: napravi frku, mediji vrište o „nasilnim blokaderima i ustašama“, a suština, korupcija, kosti u ormarima, leševi u buradima, ostaje u senci.
U toj konstelaciji snaga, slogan studenata „Srbija ili mafija“ nije politička parola, to je tačna dijagnoza trenutnog stanja.
Gde smo promašili?
Promašili smo u trenutku kada smo poverovali da se moralno društvo gradi promenom ikonografije, a ne promenom svesti. Mislili smo da smo srušili Nikoletinu Bursaća, a zapravo smo ga samo presvukli. Onaj isti primitivni žar kojim je Nikoletina nekada lupao šakom o sto tvrdeći da „Boga nema jer je tako odlučeno na sastanku“, danas poseduju oni koji tvrde da su „najveći Srbi i vernici“, dok svesno saučestvuju u potonuću sopstvenog društva.
Majka Marija je bila u pravu: Bog je preživeo i gora vremena od komunističkih konferencija. Pitanje je samo, hoće li Srbija preživeti još jednu rundu ove simulacije vere i države, gde se ruka patrijarha ljubi pred kamerama, dok se deca, koja traže mrvu pravde i dostojanstva, gaze policijskim čizmama na asfaltu.
Autor je izvršni direktor Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu (IAESTE)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
