Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Istovremeno, osioni vlastodršci bi dali sve na svetu da najglasniji kritičari diktature budu uz skute despota, na njegovom kanabeu, kazanu i budžetu, vezani na uzicu kao njegove lične marionete, u društvu njegovih Kerbera.

Vlast diktatora ne počiva na vladavini prava i zakona već na arbitrarnom ispoljavanju moći tiranina, koji od slučaja do slučaja presuđuje šta je ispravno i dozvoljeno a šta nije. Po pravilu sve što krnji njegovu bahatu vlast je zabranjeno, baš kao i sve što udara na njegov ego, a sve što se koristi u obračunu sa njegovim protivnicima ne samo da je dozvoljeno već je i poželjno. U tu svrhu čopor Kerbera, hijena, strvinara i drugih moralnih nakaza, čuči kraj prestola spreman da na najmanji mig gazde, najčešće praćen i blagotvornim pucanjem biča, skoči na svakoga ko se u takvom sistemu usudi da misli svojom glavom, da izgovori najstrože zabranjene reči poput slobode, pravde, vladavine prava, istine, da ne daj Bože kaže koju kritičku reč na račun uzurpatora vlasti.

A ako slobodnomisleći čovek pri tome ima oštro oko, sigurnu ruku i još oštrije pero tuša kojim crta karikature koje nepogrešivo pogađaju u najbolniju tačku diktatora, koja je uprkos pink pancirima, obezbeđenju i Kerberima postavljena na izvolte, diktator se onda oseća kao da mu je je prst slobode umočen u ljutu papriku gurnut pravo u oko svakog dana. Tad dvorom uz urlike tiranina odjekuju reske komande i povici, dok po leđima strvinara pljušte udarci bičeva koje gazdini goniči moralnih nakaza ne štede dok naređuju da se taj prst odgrize zajedno sa šakom, rukom do lakta, ako treba i glavom, koja mora biti položena kraj gazdinih nogu tamo gde su neposlušna kičma i vrat koji je nosio tu glavu, odbili da se saviju.

Sećam se kao juče da je bilo, kada je sadašnji predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić bio ministar informisanja u vreme kada su ubijeni novinar Slavko Ćuruvija i nekadašnji predsednik Srbije Ivan Stambolić. Između ta dva zločina, neki genije iz plejade egzotičnih likova u kafileriji gazdinih goniča slobodoljubivih ljudi je osmislio da se pacijentima u bolnicama uz redovnu terapiju obavezno daju i informativni bilteni u službi tadašnjeg diktatora, koji su se prodavali kao dnevne novine. Umesto lekova kojih u to vreme nije bilo, pacijente su u bolničkim sobama sa naslovnih strana partijskih glasila, uredno naslaganih na bolničkoj postelji i malim bolničkim ormarićima, sačekivale udarne pesnice diktature, ratni huškači, iscerene protuve i podlaci svake vrste, sa svojim komentarima o planetarnim uspesima Srbije koja je pobedila mrski NATO pakt. Grupa slobodnomislećih ljudi okupljenih oko organizacije OTPOR! odmah je odgovorila akcijom pod kodnim nazivom Protivotrov. Pa su pacijentima u bolnicama zatrpanim Politikom i Večernjim novostima, svakog dana deljeni između ostalog i primerci Danasa, Glasa javnosti, Blica i karikature Predraga Koraksića Koraksa.

Posle samo par meseci tadašnji diktator u Srbiji je srušen. Hijene su preko noći evoluirale u pacove. Kerberi su se sa kantama vazelina rastrčali po partijskim kancelarijama stranaka čije su lidere do juče polivali kofama fekalnog sadržaja. Građani su s pravom tražili da se sadržaj tih kofa upotrebi za obradu motki koje bi se iskoristile kao herbicid za suzbijanje nabujalog korova, eventualno i za antireumatsku terapiju i rasterivanje nagomilanog ološa, koji je uveliko izvodio politički striptiz menjajući svoje prljave crveno-crne dresove za dresove do juče opozicionih stranaka.

Dnevne novine Danas i Predrag Koraksić su nastavili da rade svoj posao, jer su znali da onaj drugi veliki posao nije urađen kako treba. Inspiracije im nije nedostajalo. Kad bi i zafalilo mašte i kreativnih rešenja, vlast bi dala obilje materijala za nove karikature i precizne, analitičke i kritičke tekstove. Mada ruku na srce, nije više bilo potrebe da se istinito i objektivno novinarstvo doživljava kao protivotrov lažima vlade. Više su te karikature bile u službi demokratskog korektora vlasti koja je gubila kompas. Ali vremena su se promenila. Baš kao i vlast. Jahači Apokalipse su u svojim bubašvabarnicima ponovo osedlali konje. Predrag Koraksić i Dušan Petričić su dobili nepresušno vrelo inspiracije.

Branislav Nušić i Radoje Domanović znali su kako treba sa ovakvom vlašću. Čarli Čaplin je u filmu „Veliki diktator“ sveo na pravu meru groteskni lik Adolfa Hitlera. Sa zlom se valja obračunavati dok ne naraste. Dok ne proba da iz biblioteke izbaci izložbu karikatura zato što privlači pažnju opozicionara. Dok umesto batine ne dograbi kosu smrti i ne krene u kosidbu i žetvu zla.

Galopirajuća diktatura u Srbiji je toliko uzela maha da se čelnici vladajuće partije više i ne libe da izjave kako u liku Adolfa Hitlera i Jozefa Gebelsa nepogrešivo vide lik svoga vođe, jer podsvest nezadrživo prodire kroz suženo stanje svesti i izbija na površinu. I nema više te mimikrije koja može prikriti stvarno stanje stvari. Niti postoji kamuflažna uniforma koja može sakriti zeca isteranog na čistinu. Pogotovo kada zec liči na hijenu.

Autor je član DS