Kad se dimnjaci ohlade i gora ozeleni 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Početkom zime javnost u Srbiji se uzburkala. Vazduh nad našim gradovima, uključujući i Beograd, postajao je nepodnošljivo zagađen.

Izveštaji su iz dana u dan bivali sve nepovoljniji.

Nekakvim administrativnim merama vlast je pokušala da stanje smiri i da ga predstavi ne toliko lošim.

S druge strane, pobunila su se mnoga građanska udruženja, aktivisti, nevladine organizacije, opozicione političke stranke.

Bilo je burno tokom decembra i narednih nekoliko meseci. Optimisti su čak očekivali i srećan epilog.

U Srbiji se pojavila nada da je i tome konačno došlo vreme: društvo će se najzad pozabaviti životnom sredinom, njenom zaštitom i njenim čišćenjem.

Ogoljena zimska vegetacija, po ko zna koju godinu zaredom, vrlo jasno je pokazala svu našu nebrigu za životnu sredinu.

Ogromna količina otpada na našim javnim površinama prikazala se u svoj svojoj ružnoći.

Obale i vode reka i jezera, saobraćajnice sa svojom okolinom, izletišta, zelene površine gradskih naselja sa parkovima prekrivene su komunalnim otpadom.

Najlon kesa u krošnji drveta odavno je znak raspoznavanja naše države.

Provesti gosta iz razvijenog sveta kroz Srbiju u zimskim i ranim prolećnim mesecima kod savesnog i svesnog srpskog građanina može samo da proizvede osećaj stida i srama.

Lično, kad god mogu pokušavam da to izbegnem.

Brojni su i drugi primeri zapuštene životne sredine u Srbiji.

Vazduh, voda i zemljište su pod stalnim udarima.

Eko hemijske ravnoteže uspostavljene na našoj planeti kroz geološko vreme koje se meri milionima godina, i koje su omogućile da mi danas koristimo njene blagodeti, i živimo, ozbiljno su ugrožene.

Kako to naša vlast godinama unazad rešava?

Sačeka da prođe grejna sezona, da se užičke, valjevske, čačanske, lozničke, beogradske peći i dimnjaci ohlade i da se tako zaustavi emisija oksida sumpora, ugljenika, azota, koji stvaraju smog i PM suspendovane šestice.

Do sledeće godine narod će da zaboravi na zimske muke, a onda sve ispočetka – doneće se neka nova administrativna mera.

U međuvremenu hiljade naših građana će se razboleti zbog visoke koncentarcije smrtonosnih PM čestica u vazduhu.

S druge strane, u maju i junu će „gora da ozeleni“, trava će da izraste i prekriće nagomilano đubre na javnim površinama čineći ga ne toliko vidljivim.

Tada će strani gost nekako i moći da se u sumrak prebaci do Kopaonika, Tare, Zlatibora, Mokre Gore, Zlatara, Golije, naših predivnih manastira, spomenika, a da nas domaćine ne bude baš previše sramota.

Od jeseni sve po starom, dok gora opet ne ozeleni.

Naravno da sve ovo nije rešenje.

Životna sredina u Srbiji je veoma zapuštena i zahteva mnogo ozbiljniju reakciju.

Ona podrazumeva brojne mere. Problem je toliko narastao da se ne može rešavati samo pojedinačnim angažovanjem, aktivnostima udruženja građana, ljutih i iznerviranih pojedinaca, nevladinih organizacija, naučnim konferencijama, administrativnim merama resornog ministarstva.

Problemu se mora prići strategijski.

U osnovi svega je obrazovanje dece i stanovništva, čime bi se povisila, inače vrlo niska, ekološka svest. Poći od vrtića, osnovnih i srednjih škola, do univerzitetskog nivoa.

Uvesti predmete iz oblasti ekologije i životne sredine.

U ovom procesu pomoć sveštenika naše Crkve mogla bi da bude od neprocenjivog značaja, jer bi i oni sa svoje strane mogli ekološki da osveste narod.

Permanentno organizovati aktivnosti đaka u okviru radnih subota.

Kada mlad čovek jednom uzme metlu u ruke, kada jednom prekreči išaranu fasadu zgrade ili kada zasadi makar i jednu sadnicu, teško da će posle toga baciti papir na ulicu, išarati fasadu ili iščupati mlado drvo.

S druge strane, ozbiljno pooštriti kaznenu politiku za sve one koji pozitivnim edukativnim merama ne žele da se promene.

Svako naseljeno mesto, srednje veličine ili malo veće, pre nego što se u njemu izgradi bilo kakva stambena zgrada, pa čak i ustanova kulture ili sporta, mora da dobije sanitarnu deponiju za komunalni otpad i kolektor za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda.

Samo u čistim gradovima, na čistim rekama i jezerima prethodno nabrojano ima smisla. Termička izolacija porodičnih kuća doprineće smanjenju potrošnje energije i učiniće kuće i naselja u kojima se nalaze lepšim.

Za aerozagađenje možda je i najvažnija primena svih mera zarad smanjenja emisije kiselih oksida, kao glavnih proizvođača smoga i PM čestica u vazduhu.

Neke od ovih mera zahtevaju novac.

Naravno da nisu u pitanju milijarde ili čak desetine milijardi evra koje priželjkuju oni koji su navikli da od životne sredine samo uzimaju, a novac koji je namenjen za tako plemenitu stvar skreću na neke druge trase. Mnogo toga zahteva samo dobru volju, želju i htenje.

Izađimo iz udobnih stanova, kabineta, kancelarija, konferencijskih sala, zaboravimo na elaborate u kožnim povezima i zasucimo rukave.

Budimo patriote, budimo rodoljubi, izađimo i očistimo Srbiju.

Autor je profesor i predsednik Resornog odbora za životnu sredinu Demokratske stranke

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.