Kad Vučić naleti na nepolitičkog protivnika

Srpska pravoslavna crkva javno je podigla svoj glas protiv otuđenja ovog dela državne teritorije. Time je ispunila svoju dužnost da kada država ne deluje, ili državno rukovodstvo deluje protiv interesa države, jasno kaže svoju reč. NJenu reč mediji mogu da prećute, ali ne i da joj izokrenu značenje.

Da bismo bili savremeno jasni, poslužićemo se jednim svetovnim uprošćavanjem: SPC je po svim anketama popularnija od predsednika države. Ovo, gotovo banalno, poređenje potrebno je radi ilustracije nevolje u kojoj se našao Vučić. Ova „prednost u popularnosti“ za njega nije imala nikakav značaj sve do trenutka kada je došlo do njihovog spora u vezi sa Vučićevom kosmetskom politikom. Posle dužeg ćutanja Crkve, počev od poslednje uskršnje poslanice i poruke, preko javnog istupanja više vladika, do jasne reči patrijarha izgovorene nekoliko puta za kratko vreme, jasno je da SPC zvanično i javno ne odobrava predsednikovu politiku priznanja. Vučićev problem je u tome što ova činjenica može da izazove buđenje i osvešćivanje medijski anesteziranog naroda.

U poslednjih nekoliko meseci ovo je najvažnija pojava srpske političke scene. Kao što pitanje priznanja Kosova nije obično političko pitanje, tako ni intervencija Crkve nije obična politička akcija. To nije saznanje samo ljudi sa normalnim nacionalnim stavom nego i šarolikog spektra zagovornika priznanja Kosova. Ovi drugi, na čelu sa predsednikom države, svesni su istorijskog značaja tekuće politike priznanja, ali lako će pripisati Crkvi mešanje u tzv. dnevnu politiku. Oni time zapravo Crkvu ne žele da izbace samo iz politike, nego i iz istorije, jer veruju Vučiću, ili se prave da veruju, da on, ni manje ni više, stvara novu istoriju. Time održavaju jedan opaki kontinuitet u srpskoj novijoj istoriji (od 1945. naovamo) da iza banalnih ciljeva stoje samo banalne ideje.

Zanimljiv je raspored kritičkih reagovanja na aktuelni stav Crkve. Ovde imamo dve grupe. Prvu grupu čine različiti rangovi državno-partijske nomenklature, njima podređeni dežurni analitičari i u ovoj stvari neizbežni prvaci civilno-kulturnog pogona. Svima njima je dato da ne biraju reči i slobodno se opuste prilikom bacanja kamena na Crkvu i njene velikodostojnike koji su se drznuli da izađu na svetlo dana. Drugu grupu čini sam Vučić, koji se drži dostojanstveno i čvrsto u svom radikalno prosvetiteljskom imidžu. Recimo, na vest o mogućem vanrednom Saboru, predsednik države kaže da je „veoma važno da imamo stav svih subjekata u našem društvu“, da je, nadalje, „stav SPC o rešavanju kosovskog pitanja važan“, te je sledstveno „uvek lepo čuti šta ljudi iz crkve misle“. Najzad, u skladu sa manirom da se uvek legitimiše, nekad kao pesimista ili tvrdi realista, češće kao znalac svega i svačega, a ovoga puta kao čovek modernih, a ne zaostalih, shvatanja, predsednik izriče ključnu rečenicu: „Poštujemo crkvu, ali ne zaboravite, crkva je odvojena od države“ (prema Politici od 26. avgusta).

Ma šta ova fraza – crkva je odvojena od države – stvarno znači, a o tome ne postoji preovlađujuće i opšte prihvaćeno mišljenje nauke, za Vučića je važno da sada i ovde SPC bude „odvojena od države“, tj. da mirno posmatra kako lažni car u aranžmanu sličnom privatnom menja deo države za svoj lažno-carski opstanak. Takvu budućnost Srbije on suprotstavlja njenoj prošlosti u kojoj je upravo ta crkva odigrala ključnu ulogu da narod i njegova volja za državu opstanu. To je bilo vreme kada je Crkva morala da bude država. Ova „politika“ hoće da „odvoji“, tj. odstrani, konkretnu Crkvu od konkretne države samo da bi Kosovo i Metohiju „odvojila“, tj. odstranila, od Srbije. Eh, da Crkva nije progovorila, sve bi ovo bilo mnogo lakše, gotovo sigurno, a sad se umešala u politiku ne shvatajući da joj je mesto s one strane države.

Nije čudno što je ovaj spor između (Vučićeve) države i Crkve izbio na najslabijem mestu njihovog aktuelnog odnosa, u Eparhiji raško-prizrenskoj, koju u sporu reprezentuju njen episkop Teodosije i iguman dečanski Sava. U Vučićevoj najnovijoj petljavini koja se zove „razgraničenje“, postaje jasno da istorijski najvažniji deo te eparhije i najveći deo njoj pripadajućih vernika predstavljaju sitniš za veliko potkusurivanje. Višestruka reakcija dva velikodostojnika, međutim, nije se ticala samo dela eparhije i dela njene pastve, već pre svega dela države i dela naroda (ako se hoće – građana-državljana) Srbije. Dok Vučićeva najava „razgraničenja“ predstavlja bednu trgovinu nečeg što nije njegovo – dela države – za nešto što je samo njegovo – samodržavlje na krnjem prostoru države, reagovanje crkvenih ljudi je državničko – ne damo ono što je naše ma koliko bilo okupirano. Bez obzira na dilemu da li je „razgraničenje“ realno ili nije, stav raško-prizrenskih velikodostojnika ostaje kao upozorenje da nijedan deo Kosova i Metohije ne sme da se preda. A „razgraničenje“, ako je o ovoj nametnutoj temi reč, nije realno jer su se Vučić i Dačić obavezali da Srbija i Kosovo, onakvo kakvog ga priznaju oni kojima su se obavezali, potpišu sporazum o priznanju.

Pobedivši sve svoje političke protivnike u zemlji, dakako uz obilatu pomoć zapadnih sila, i utupivši svaku oštricu otpora, Vučić je naleteo na nepolitičkog protivnika. To što mu on, uz pomoć svojih brojnih poklisara, imputira nekakvu političnost dnevnog karaktera, samo je znak da ga uzima ozbiljno, a da hoće da ga se otrese na neozbiljan način gurajući ga na svoj teren – u blato sopstvene politike. Nasuprot tome, Crkva se drži svoje uloge koja se zbiva u drugoj dimenziji stvarnosti. Ona samo svedoči istinu o jednoj pogubnoj politici koja na oltar svoje nezamenljivosti stavlja čitavu prošlost jednog naroda u kojoj je upravo Crkva odigrala ključnu ulogu. A istina je da se u Srbiji našla plitka politička pamet koja će ponuditi ruku za potpisivanje akta o definitivnom odricanju od dela teritorije. Reč je, ustavno gledano, o prekršaju mnogih njegovih odredbi, i one o teritorijalnom jedinstvu i celovitosti države. Ali, reč je pre svega o delu zemlje u kojem se najviše spaja njeno duhovno i državno postojanje.

Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije i profesor univerziteta