Kako regulisati status istraživača na fakultetima 1Foto: N1

Fakulteti bivšeg PMF-a Univerziteta u Beogradu, PMF-a u Novom Sadu, kao i još par fakulteta protivili su se rešenjima Zakona o nauci, čija je prva verzija koja je išla na javnu raspravu predviđala da se istraživači odstrane sa fakulteta. To rešenje je podržavao tada i Sindikat nauke. Sada su promenili mišljenje i dobro je da podržavaju istraživače na fakultetima – da se na pravedan način reguliše njihov status.

Lično mislim da će se to i desiti, a ono što znam jeste to da postoje još neke nedoumice oko maksimalnog broja zaposlenih i sistematizacije radnih mesta. Pre 2008. godine bilo je veoma teško angažovati nove istraživače u tekuće istraživačke cikluse. Prethodne generacije nisu imali tu privilegiju da na taj način dođu do posla. Negde od te godine to je bilo moguće, kada je i počelo angažovanje novih istraživača na fakultete i naučne institute. Danas je taj broj daleko veći i to je nešto što je zaista pozitivno, jer se time nivo naučnoistraživačkog rada na fakultetima i institutima podigao uz već postojeći nastavni i naučni kadar od kojih su mnogi vrhunski naučnici.

Međutim, ono što je veliki problem jeste to da je čitav sistem slabo uređen i nekompetitivan. Danas je broj istraživača na nekim fakultetima veći od broja zaposlenih u nastavnim zvanjima. Istraživačke pozicije moraju biti otvorene i kompetitivne. Naš Biološki fakultet je to tražio kada je donošen Zakon o nauci, ali su svi bili protiv.

Prijem istraživača u radni odnos samo na osnovu prosečne ocene sa studija je verovatno potreban uslov, ali ne i dovoljan. Tek tokom izrade doktorske disertacije može se proceniti koliko neko zaista zaslužuje stalnu poziciju da se bavi naukom. Imamo veoma čudne situacije da se istraživačima saradnicima, koji još nisu ni doktorirali daju ugovori na neodređeno vreme.

Nadležno ministarstvo treba da daje šansu svakoj generaciji mladih istraživača, ali mora postojati kompetitivnost i finansirati samo one zaista najbolje, kako na fakultetima tako i na naučnim institutima. Ovako su te pozicije zatvorene i svi veoma brzo napreduju, jer su uslovi za napredovanje izuzetno blagi (pogledajte samo te uslove u susednoj Hrvatskoj, a da ne govorimo razvijenijim zemljama), uz to se zvanja mogu i preskakati ako imate dovoljno „poena“, što dovodi do toga da imate istraživače koji stiču najviša naučna zvanja (naučni savetnik ili viši naučni saradnik) za nekoliko godina. Nisu retki savetnici sa manje od 35 godina, što je prilično apsurdno.

Rešenje je da se sve pozicije otvore za javne pozive i da se broj pozicija ograniči barem zaključno sa zvanjem naučnog saradnika. Zvanja viši naučni saradnik i naučni savetnik treba da ostanu zatvorena i bez javnog konkursa, ali država (Ministarstvo, Nacionalni saveti) treba da ograniče broj tih pozicija unutar institucija. Ovo je slučaj sa mnogim evropskim državama. Mislim da nešto slično treba uraditi i na fakultetima. Na ovaj način bi oni koji zaista vrede trebalo da budu i bolje plaćeni. Poznavao sam mnoge kolege koji su odlazili u penziju kao naučni saradnici ili docenti, a koji su imali neuporedivo veće znanje i kompetencije nego mnogi današnji naučni savetnici ili redovni profesori.

Što se tiče problema kategorija koje su tu od evaluacije koja je urađena 2011. godine, to je propust prethodnih ministarstava, koji su trebali da rade periodičnu evaluaciju istraživača kao što je i bilo predviđeno uslovima konkursa. Imali smo 2016. godine raspisan poziv za novi projektni ciklus kada je bio ministar Srđan Verbić i kada je bila predviđena nova evaluacija istraživača, ali je Sindikat nauke bio protiv, kao i deo naučne zajednice. Znam da je bilo žalbi da su uslovi bili previše strogi.

Nauka i visoko obrazovanje je jedan jedinstven sistem i ne može se tretirati odvojeno, jer zavisimo jedni od drugih. Finansiranje visokog obrazovanja je katastrofalno. Uredba o finansiranju fakulteta se poslednji put primenila 2014. godine. Fakulteti od novca koji je tada opredeljen (uz redovna povećanja plata) moraju da finansiraju sva napredovanja u zvanjima, ne mogu da obnavljaju asistentski kadar (moraju sve sami da finansiraju) i prosek starosti nastavnog kadra na fakultetima je negde i preko 50 godina.

Koliko se sećam poslednji poziv za zapošljavanje asistenata na Univerzitetu u Beogradu je bio 1995. kada je rektor bio prof. Unković. Zaista pozdravljam zapošljavanje hiljada istraživača u nauci, ali bilo bi lepo da imamo i pozive, odnosno finansiranje zapošljavanja mladih asistenata. Uzmite minimalnu cenu rada 2014. godine i danas. Razliku takođe finansiraju fakulteti, a najviše su pogođeni fakulteti koji imaju eksperimentalnu nastavu, a posebno prirodno-matematičke grupacije. Da ne govorimo o materijalnim troškovima, koji jedva pokrivaju petinu potrebnih troškova. Nezadovoljstvo na nekim fakultetima je veliko i samo je pitanje kada će pojedini fakulteti obustaviti rad, jer neće biti u mogućnosti da isplaćuju plate, koje su inače među najnižim u regionu.

Autor je bivši dekan Biološkog fakulteta i dopisni član SANU

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.