Dvadeset trećeg oktobra umro je Dragomir Dragan Mileusnić, srpski vajar, koji je prema rečima našeg najznačajnijeg likovnog kritičara Đorđa Kadijevića, obeležio postmodernu u Srbiji.

Zašto ovo javljam? Zato što je iz ovog života prešao u besmrtnost veliki umetnik a čiji je odlazak zabeležila „linija koja nas spaja“ u Kulturnom dnevniku sa jednom rečenicom: „U Beogradu je juče preminuo Dragomir Mileusnić, vajar. Dan i vreme sahrane biće naknadno objavljeni (i nije).“

Čitam, preko stola u kafani, neki čika drži raširene novine na čijoj naslovnoj strani piše da su se Dušan Tošić i Jelena Karleuša sporazumno razveli, da će JK pripasti vila na Dedinju i tri hiljada evra mesečno alimentacije. Šta li još piše unutra o Zadrugama i Parovima? Ne mogu ni da zamislim.

Ali, znam: sve o seksu, bez stida i pardona.

Od 23. oktobra, kada je ispustio svoju plemenitu dušu Dragan Mileusnić, do dana današnjeg gotovo nijedno slovce nije potrošeno da se pojasni javnosti koga smo izgubili i šta je uopšte značio za našu kulturu ne Dragomir već Dragan Mileusnić, akademski vajar, učenik Miše Popovića, velikog umetnika i pedagoga. Štaviše, birokratija je umešala prste i na krstači piše Dragomir umesto Dragan kako je sam sebe krstio, pa će slučajni prolaznik Orlovačkim grobljem, a koji je znao Dragana misliti da je tu sahranjen Dragomir, njegov rođak ili brat.

Ako dalje budem prelistavao štampu, dići će mi se pritisak jer šta je za našu kulturu i vizuelnu umetnost (odsek vajarstvo) učinio Dragan Mileusnić.

Rođen na Čukarici pre 77 godina, bez oca, pripadao je „izgubljenoj generaciji“ koja je u II svetskom ratu ostala bez veoma važnog roditelja posebno za mušku decu. Majka Zlata, bojačica u Zavodu za izradu novčanica, dok je radila prepuštala je čuvanje svog sina kumu Aranđelu koji je držao kafanu „Una“ kod hipodroma. Tako je budući umetnik stasavao motajući se između kafanskih stolova i kariranih čaršava.

NJegova budućnost bila je, bravarski ili automehaničarski zanat, jer se preskromno živelo. Ali, gle čuda, umesto na zanat, jednog dana je u vreme prijemnih ispita zalutao na Likovnu akademiju i bez prijave, koju je naknadno dostavio, upisao se na „visoku“ školu sa najvišom ocenom iako je prijemni rad napravio prstima umesto četkicama. Prste je imao kao Artur Rubinštajn kojima će ubrzo da miluje kamen, bronzu, terakotu, drvo, plastiku.

U ritmu, svake pete godine imao je samostalnu izložbu što je za vajara veliki napor, pre svega, finansijski. To se razumljivo odrazilo na kritiku a kako svojim delima najčešće nije davao nazive da pažnju gledaoca ne bi povukao da se trudi da misli kao on već da utisak sam stvara, radi toga (bio je prijatelj s njima) govorio: „Dakle tako. Ja vajam a vi mi posle objasnite šta sam to uradio.“

Pored brojnih nagrada kojih se nadobijao ističem Politikinu nagradu koja se smatra najvišom nagradom u ovoj umetnosti a od velikih formata nabrojaću tek nekolikih rasutih po bivšoj državi a i po svetu: Torzo, Žena koja sedi, Spomenik Milanu Iliću Čiči, Dijalog, Skulptura, Stvaranje oblutka, Formiranje zemlje, Stvaranje krsta, Ptica. Sve u kamenu, najstarijoj i najtežoj vajarskoj disciplini.

Tog 23. oktobra ULUS je odmah odreagovao i zatražio od Skupštine grada da se Dragan Mileusnić sahrani u Aleji zaslužnih građana, gde su njegovi drugari i vajari Oto Logo i Kolja Milunović. Skupština potvrđuje odobrenje ali na dan kada je njegova kći Katarina već zakazala sahranu pored majke Zlate na Orlovači jer, odobreno je mesto ali ne i dve stotine dvadeset hiljada koliko košta sahrana. Grad nema para – glasilo je objašnjenje.

Često boravim u tom delu Novog groblja jer posećujem meni najdražu osobu i znam tačan raspored: Oto Logo, Kolja Milunović a sleva nadesno Milena Dravić i Gaga Nikolić, do Gage i Milene je Bata Živojinović, do Bate Manda, do Mande Glogi, do Glogija… Ups, jedan umetnik koji je mimo mog života prošao jer me to nije doticalo, ali, koji je nastradao u Nemačkoj pa je Vlada prenela telo avionom u Srbiju i razumljivo o svom trošku sirotana sahranila.

O mrtvima najlepše, kaže naš narod. Sasvim je izvesno da je pomenuti neimenovani umetnik zaslužio da se nađe među velikanima ali prema mom skromnom mišljenju u aleji estradnih umetnika, ovako, pitam se, šta još jedan umetnik visokog kova trebalo da stvori a da njegova smrt ne padne na teret kćeri sa skromnim primanjima.

Da li vi znate odgovor?

Autor je filmski kritičar i radijski voditelj

Povezani tekstovi