Kako se oporaviti od ovolikih pobeda 1

U starim čitankama bila je priča o Turčinu koji je sišao u potok da se napije vode, gde ga je uhvatio hajduk.

Turčin je pozvao druga na putu da siđe u potok jer je uhvatio hajduka, a drug mu je odgovorio da ga dovede na put, kad ga je već uhvatio. Turčin iz potoka je kazao da hajduk neće da ide. Ako neće, rekao mu je Turčin sa puta, onda ga pusti. Pustio bih ja njega, ali on mene neće!

Ne znam da li se ova priča zadržala i u današnjim čitankama, ali je način prikaza pobede oživeo u stvarnosti, u kojoj smo postali nemi svedoci svakodnevnih pobeda, pobeda za ponos, koje se oglašavaju (ne više vanrednim već redovnim dnevnim i višestrukim dnevnim) obraćanjima sa ekrana, stranica kontrolisane (ah, gde je sada zlatno doba cenzure) štampe, Instagrama, Tvitera, TikToka, … još da su po selima živi nekadašnji birovi, pa da u doboš zalupaju!

Od one prve pobede sa 5 : 0, koju je obznanio starter aplauza, lik koji je kasnije suspregnut kao mečka u lancima provozan ulicama prestonice od nas nepriznate države – do ove najnovije pobede oličene u pobedonosnom dogovoru o lepljenju stikera na tablicama, stikera preko najsvetijih obeležja jedne države (ako ovo naše i slovi kao tako nešto), a ni u jednoj drugoj državi, ako tamo odjezdite autom, ne biste takvo ponižavanje morali da činite, kao što to činite u rođenoj zemlji, na teritoriji za koju na sva usta tvrdite da je naša, a o tome i u još važećem Ustavu nešto piše.

Nisu ovi stikeri neka novina – odavno već nam lepe stikere na naše oči i na naša usta – stikere da vidimo i ne kažemo o istini i realnosti u koju smo gurnuti kao u živi pesak; od „Ne dam Gazivode“ – stiker, do „Ne dam Kosovo“ – stiker. Stiker, da se pokrije onaj potpis koji su, neoprezno ili glupo, već dali.

I ona dva „Lazara“ i dva „Miloša“, i ona dva helikoptera (vrsta „vazduplohova“) kao pretnja za NATO ako ne reaguje za 24 časa, podsećaju na stari vic o Enver Hodžinoj skupštini koja se sakupila da reši pitanje izolacije i opstanka u situaciji kada su ih i Kinezi napustili, i kada je jedan delegat predložio da napadnu SAD, koja će ih za pola dana porobiti i moraće da ih hrani, što je izazvalo burno oduševljenje u sali i frenetičan opšti aplauz (za koga ovaj naš kukavac nije morao da daje impuls). Aplauz se polako stišavao i delegati sedali ponovo na mesta, sve dok u tišini nije ostao jedan u stojećem stavu i skrušeno zaključio: „Mislio sam da u sali ima bar neko pametan, ali sam se prevario! Pitate li se šta će desiti ako mi njih porobimo – ne možemo da hranimo ni naša dva miliona, a kamoli još dvesta njihovih!“

Sumorno je sećanje i na „magareću klupu“ na proslavi pobede u Velikom ratu, i na Trampovu „hoklicu“ sa koje smo doneli ključ one kuće krečene belo i naliv-pero kojim je potpisano podmetnuto; sumorno jer naši preci – koji su krvlju i životima gradili ovu naciju, i ne samo naciju već i državu, u koju su utkane i druge nacije sem Srba, i koja je i podjednako njihova – nisu to zaslužili, a žig srama je (čijom zaslugom?) utisnut i na naša čela, i u naša srca.

Proglašavaju nas pobednicima u rastu BDP-a po njihovim merilima, ne znajući da ni mera „one muške stvari“ nije ista, u zavisnosti odakle se meri; uveravaju pobedničkim tonom da su nam plate i penzije dostigle zlatno doba, a sedmocifreni broj istrošenih starina od rada u polju živi od penzije čak stotinu evra, valjda i oni u zlatnom dobu jer za svoje udžerice ne moraju da plaćaju skupi info-stan; da smo zemlju premrežili putevima, a „Integral“ (čiji beše) je od aprila uspeo da potpuno završi tek desetak metara kružnog toka na skretanju za manastir Suvodol na trasi Zaječar – Knjaževac; da ćemo leteti brzim prugama, a duže od pola decenije pruga Zaječar – Niš se ne ugiba pod vozovima; u pobedi nad koronom potvrdilo se da smo sasvim nemoćni i netaktični: od potpunog zatvaranja (kao zločinaca, bez šetnje), do toga da „vrhovna komanda“ sada, uprkos mišljenju struke (kakva god bila), donosi sudbonosnu odluku da se nećemo odupirati (dan-dva, pa izbijemo na pobedničko mesto po prosečnom broju umrlih), a korona nek bije – kao u onom klipu na Jutjubu iz 1999, kada alkoholisani nevoljnik uzvikuje braneći majursko brvno: „Klinton je šuntavilo! On neka bombarduje, a mi će da živimo!…“

I, opet, kao u vicu o Piroćancu koji je zakasnio na posao uz opravdanje da je stao na dinar ispao iz nečijeg džepa, dok se svi ne raziđu – tako i aktuelna vlast staje na svaku aferu (afera je neadekvatan termin za sve ovo što iz dana u dan buja velikom progresijom, i što mora neizostavno da bude procesuirano i kažnjeno; afera je, primerice, ako se spetljate sa komšinicom, za šta je u mojim godinama i kasno): kradena lična karta, tetka Kanađanka, bugarski stanovi, helikopter, Ivanović, Savamala, Cvijan, Krušik, Jovanjica, atentati, dva minuta sa rampe u Doljevcu, prisluškivanje, Belivuk, opet bugarski stanovi (i vozovi); možda ne baš tim redom i značajem – ali je sve manje nogu vlasti koje će na to (kao na onaj dinar) stati, sve manje velikih stopala koja će to poklopiti, dok se, istovremeno, od vlasti (a ne javnosti) nametnuti stožerni opozicionar sa etiketom vicešampiona u lopovluku (šampion je onaj fudbalski) šeta neutamničen.

Pritom, cela bezidejna i višepolarizovana opozicija kao na rezervnoj klupi sedi kraj terena (neki od njih nisu načisto da li su fudbaleri, košarkaši, rukometaši ili čak vaterpolisti) gledajući kako se postavi na terenu puni mreža, a trener (čitati: EU) nikako da odluči koga sa klupe da ubaci na teren, ne znajući ko je za koje mesto u timu – centarfora mogu da postave na gol, veznog na centar, a golmana kao vezistu…

Puno je primera uznošenja u pobedi – pobednici često izgube realnost tražeći svoje mesto na nebu ili bar na onoj grčkoj planini na kojoj su bogovi nekada živeli i upravljali. Od opijenosti pobedama, kao i od opijenosti brljom, najčešće zaboli glava, a mamurluk posedne vijuge u glavi, uđe u stomak i omlohavi mišiće.

Teška i turobna jutra.

I teški dani i godine, životi celi.

Autor je književnik iz Bora

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Kako se oporaviti od ovolikih pobeda”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.