Foto: BETAPHOTO/ MILOS MISKOVNažalost, posle skoro 30 godina, Boris Milošević je jedini politički predstavnik Srba koji učestvuje u koloni sećanja na brutalnu agresiju JNA koja se okončala masakrom Vukovarčana na poljoprivrednom dobru Ovčara.
Iz Srbije još uvek nema iskrenog izvinjenja, odnosno priznanja za učinjen zločin u susednoj državi.
Naprotiv, osuđeni za ratni zločin na Ovčari, komandanti čije su jedinice počinile zločin nad civilima i nad pacijentima Vukovarske bolnice, danas su heroji Vučićevog režima, koji svakodnevno defiluju po sramotnim pričaonicama režimskih televizija.
Takvo trovanje javnog mnjenja čitavu Srbiju identifikuje sa zločinom čije razmere prevazilaze naš region.
Jasno je da protagonisti ratne politike iz 1990-ih godina, predstavnici Miloševićeve i Šešeljeve partije, koji su danas na vlasti, žele da čitavu Srbiju izjednače sa sobom i svojom nakaznom politikom zločina.
Negiranje, poricanje ili čak slavljenje zločina i osuđenih zločinaca neminovno vodi u ponavljanje zlodela.
Građanski demokratski forum (GDF) je odlučno na strani součavanja sa počinjenim zločinima u ime Srbije i srpskog naroda kako bi se skinula kolektivna stigma, jer nema zločinačkih naroda, već samo zločinačkih idelogija i politika.
Sudeći po odnosu prema zločinima počinjenim tokom ratova 1990-ih, opravdana je bojazan da Vučić i njegovi preimenovani radikali niti su se suštinski promenili, niti su spremni da odustanu od svoje nacionalističke politike koja izaziva nove nestabilnosti i nesreće u regionu.
Takođe, GDF pozdravlja iskreni akt žaljenja koji je Vučićev izaslanik Veran Matić pokazao u Vukovaru.
Ali podsećam da bi klečanje moralo biti vrhunac jedne politike istinskog suočavanja za vlastitim zlodelima.
A ovde to nije slučaj.
Dok se kod kuće slavi i promoviše Veselin Šljivančanin kao funcioner SNS-a, čime se rehabilituje ideologija i politika koja je dovela do vukovarske tragedije, istovremeno Veran Matić kao izaslanik šefa države kleči ispred spomenika žrtvama.
Neiskrena, dvolična i licemerna politika populističkog režima Aleksandra Vučića ne može i neće dovesti do istinskog napretka u regionalnim odnosima i do sagledavanja svih zala ratne politike iz 1990-ih godina.
Najzad, opoziciona alternativa bi morala udarati u temelje takve politike, a ne kritiku svoditi samo na koruptivno-tehnokratske mehanizme režime.
Od zapadnih demokratija građanska Srbija s pravom očekuje da se pitanje ljudskih prava, suočavanja sa zločinačkom prošlošću i Vučićeva politika koja je generator nestabilnosti u regionu nađe u izveštajima u kojima se ocenjuje žalosno stanje u današnjoj Srbiji okovanoj naprednjačkom svevlašću.
Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Zašto nam nedostaju nova lica u politici
Ko ogovara, a ko razgovara?
Mogu da se slozim sa vecim delom teksta osim sa pocetkom. JNA nije nikako ucinila „brutalnu agresiju“ kako navodite u pocetku teksta. JNA je bila legalna vojska tadasnje SFRJ u cijem sastavu se nalazila i Hrvatska. Danas razni likovi pisu kako je JNA napala Hrvatsku a zapravo se desilo suprotno. Paravojne formacije koje su osnovane od strane politickih stranaka su napale jedinice JNA u njihovim garnizonima i kasarnama ali se to sve sada nekako pokusava okrenuti. Ne mora se to ciniti i na portalima i novinama u Srbiji.
Po tadašnjem Ustavu, u pravu ste. Medjutim, šta se dešava kada „legalna vojska“ sa sve Generlštabom, a povrh i Miloševićem, ne prepozna „istorijski momenat“ i najbrutalnije, najmorbidnije mesecima, godinama mrcvari u „ime sopstvenog naroda“, sve okolne narode, pa i čitavu svetsku zajednicu? Nikada, apsolutno nikada, u istoriji ljudske civilizacija nije zabeležen sličan slučaj! I JOŠ UVEK SU NA VLASTI!
Poruka predsedniku demokratskog fronta: nas narod kaze – kol’ko znas tol’ko zjas.
Ko je navikao da kleči, kleknuće kad god mu se ukaže prilika. To je njihovo neotuđivo pravo koje nit veže nit obavezuje bilo koga drugog osim njega samog. Čemu polemike oko toga?
D. Ćosić oktobra 1992. zapisuje u dnevnik: „Milošević je natociljao nesrećne i neuke Srbe iz Knina da meni i Paniću oduzmu mandat za pregovore sa Hrvatima i zastupanje njihovih prava.“ (14.10.1992, Piščevi zapisi). Srbi čak nisu znali ni koje su Srbi.
JNA je, kao jedina regularna oružana sila SFRJ, po Ustavu bila dužna da čuva Jugoalviju. Ne računajući paravojne falange iz svih bratskih naroda i narodnosti, JNA je pucala u Ustav SFRJ i time prestala da bude regularna vojna formacija Jugoslavije, koju je, u sadejstvu, sa nacišovinizmom, zdušno gazila i smrvila.
Prema tome, Šljivančanih i bratija su veleizdajnici Jugoslavije. Isto važi i za širitlije iz drugih Yu republika. Naravno, i za onog što je patetično, pred kamerama ispio otrov.
Sve to se zove ludilo šlema, opasača, uprtača i čizama.
veliko bravo kalča!
Već sam i ranije o tome pisao ali nije zgoreg ponoviti.
Od SFRJ prva se jednostrano odcepila tadašnja socijalistička republika Srbija tzv. „kosovskim ustavom“ gde je nasilno ukinuta autonomija pokrajine Kosovo 1990. godine, gde između ostalog stoji
Po članu 72 ustava iz 1990. godine, Srbija je „suverena i nezavisna“ država, sa sopstvenom vojskom, ministarstvom spoljnih poslova, narodnom bankom itd. U članu 135, Srbija proklamuje da je više ne obavezuju zakoni SFRJ.
Dakle godinu dana pre nego što će se desiti odcepljenje Slovenije i Hrvatske.
Samo tada JNA nije bi prstom mrdnula jer se u Srbiji „dogodio narod“ a savezni zakoni bivše SFRJ su bili još uveliko na snazi.
Ovaj i ovakav lični stav je još uvek retkost u Srbiji, zahvaljujući vernim nastavljačima Miloševićeve ratne politike devedestih. U tome ne zaostaju ni delovi opozicije koji se uopšte ne izjašnjavaju ili to čine tek reda radi.
Svaki narod postuje svoju vojsku I njene sposobne predvodnike, ali NIKO ne voli I ne postuje ratne zlocince. Kriticari grese kad ne prave razliku. Bice da je to stanje ‘misljenja’ zastupljeno u Evropi od II sv rata, pa na ovamo.
Ma da se ne zanosimo mnogo, jos je tadasnji Predsednik, Tadić, zatvarao oči pred činjenicom da je vojska skrivala Šljivančanina