Nemoralnost ili nešto još gore: O ubistvu na Senjaku i mučenju ptića na Palati Albanija

Drugi je reakcija ministra finansija Siniše Malog na opravdano ogorčenje javnosti zbog džinovskog banera postavljenog na Palati Albanija, koji je ugrozio mladunce zaštićene vrste belih čiopa. Uzgred, u kom svojstvu se ministar Mali oglašavao tim povodom? Kao ministar finansija svakako nije nadležan za zaštitu prirode, dobrobit zaštićenih vrsta niti za postavljanje i uklanjanje političkih banera. Ali možda je upravo to poenta. U sistemima u kojima institucije sve manje govore svojim jezikom, a sve više jezikom političke propagande, nadležnost – samim tim i odgovornost – postaje sporedna stvar. Važno je samo da se neko oglasi i preuzme kontrolu nad pričom.

Na prvi pogled, pomenuta dva slučaja po svom sadržaju nemaju mnogo toga zajedničkog. Reakcije koje su usledile, međutim, pisane su po istom šablonu. Javnost postavlja pitanje odgovornosti za konkretan događaj. Umesto odgovora, dobija poređenje sa postupcima političkih protivnika. Umesto pitanja: „Šta se dogodilo i ko je odgovoran?“, u središte pažnje dolazi pitanje: „A šta su oni drugi radili?“ ili „Šta ste vi (bivši, sadašnji, koji god neistomišljenici) uradili?“.

Ministar Dačić je odgovornost prebacio na bivšu vlast, kao da činjenica da je ona već četrnaest godina bivša (a prećutkivanjem da je bio njen deo) može uopšte predstavljati odgovor na postavljena pitanja. Ministar Mali je, nakon zbrzane najave da će sporni baner biti uklonjen, temu odmah preusmerio na navodno uništavanje fasada i obrazovanja od strane „blokadera“, iako sve dostupne činjenice govore suprotno i  iako to nema ama baš nikakve veze sa sudbinom zarobljenih i ugroženih mladunaca.

Psihološki i etički gledano, ovde nije najzanimljivije pitanje da li je reč o nemoralnosti. Mnogo je zanimljivije pitanje da li prisustvujemo nečemu što je možda još opasnije – amoralnosti. Nemoralnost podrazumeva svesno kršenje moralnih normi. Nemoralna osoba zna šta je ispravno, a šta pogrešno, ali ipak postupa suprotno tom saznanju. Amoralnost je nešto drugo. Ona označava odsustvo moralne perspektive. Amoralna osoba ne pita da li je nešto dobro ili loše. Nju prvenstveno zanima da li je nešto korisno, efikasno, politički ili poslovno isplativo, ili bezbedno za njen položaj.

Razlika je suštinska. Kod nemoralnosti čovek bi rekao: „Da, uradio sam nešto loše, ali smatram da je bilo opravdano.“ Kod amoralnosti poruka glasi: „Neću uopšte razgovarati o tome da li je nešto bilo dobro ili loše. Koga je briga za to? Nije relevantno pitanje. Zato ću promeniti temu, pronaći drugog krivca ili prebaciti raspravu na teren političke lojalnosti.“ Moralno pitanje se ne pobija – ono se uklanja sa stola.

U socijalnoj psihologiji ovaj obrazac podseća na ono što se naziva whataboutism: skretanje pažnje sa prvobitnog problema na drugi, često nepovezan problem. Umesto suočavanja sa činjenicama, javnost dobija poređenja, relativizacije i jeftine političke obračune. Bacanje prašine u oči. Dimne zavese. Upravo zato najveće društvene štete često ne nastaju iz otvorene nemoralnosti, već iz amoralnosti. Mnogi ljudi koji učestvuju u nepravdi ne doživljavaju sebe kao zle. Oni jednostavno prestanu da postavljaju moralna pitanja.

Tu po ko zna koji put dolazimo blizu onoga što je Hana Arent nazvala „banalnošću zla“: ne demonizovanom zlu koje uživa u nanošenju patnje, već odsustvu moralnog promišljanja i navici da se sopstvena odgovornost rastvori u procedurama, funkcijama i političkim interesima. Zato je posebno upečatljivo što se u ovakvim reakcijama gotovo nikada ne čuju jednostavne reči: „Žao nam je.“ „Ispitaćemo šta se dogodilo.“ „Preuzimamo odgovornost.“ „Kako možemo da umanjimo posledice?“ Te reči nisu znak slabosti. One su znak moralne i političke zrelosti.

Ovim tekstom ne želim da „podižem optužnicu“ protiv pojedinaca. Time će se baviti nezavisne i oslobođene institucije. Ne želim da gubim vreme na ovog ili onog funkcionera vlasti, oni su davno pročitana i potrošena priča. Zato što je radnja njihove priče prosta, plitka i potpuno predvidljiva: vlast je uvek nevina, krivica je uvek tuđa, a odgovornost je uvek negde drugde. Ova tema je mnogo veća od svakog od njih. Zarad naše budućnosti, više me zanima kako se u javnom prostoru gubi sposobnost da se na ljudsku tragediju, nepravdu i patnju, kao i na ugrožavanje života i dobrobiti drugih živih bića odgovori moralnim jezikom, a ne refleksom političkog samoodržanja. Jer kada nestane moralni jezik, ne nestaju samo odgovornost i saosećanje – nestaje i sposobnost društva da razlikuje dobro od korisnog, istinu od propagande i čoveka od političkog sredstva.

Najveća opasnost za jedno društvo nije kada vlast postupa nemoralno. Mnogo je opasnije kada prestane da govori jezikom morala. Kada na tragediju ne odgovara saosećanjem, na grešku odgovornošću, a na kritiku objašnjenjem, već svaku moralnu primedbu pretvara u politički obračun. Društva ne propadaju samo zbog korupcije, nasilja ili zloupotrebe moći. Propadaju i onda kada izgube sposobnost da razlikuju moralni problem od političkog rivalstva; kad moralna pitanja ispravnog i neispravnog, dobra i zla, postanu samo pitanja političke lojalnosti, odnosno pokornosti moćnijem.

Možda najveći izazov našeg vremena nije borba protiv nemoralnosti. To je borba protiv ravnodušnosti prema samoj ideji morala.

Autorka je filozofkinja i psihoterepeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.