Vulgarnost kao stil vlasti: Gde su granice prostakluka?

Nije više pitanje da li se u Narodnoj skupštini govori neprimereno, jer je neprimeren govor odavno postao prepoznatljiv način funkcionisanja predstavnika ovog režima. Ono čemu poslednjih dana svedočimo u parlamentu nije niz izolovanih ispada pojedinih poslanika vladajuće većine, već instruisani i sistematski negovani obrazac koji se ponavlja sa zapanjujućom doslednošću.

Odavno već znamo da vulgarnost nije incident, kako bezočno pokušavaju da je odbrane – kao eto, emocionalne ispade duševnih, osetljivih, za Srbiju zabrinutih Glišića, Bratina, Selakovića (trenutno na vrhu top liste vulgarnosti), Jovanova, Rističevića, Vučićevića i ostalih, ne međusobno usklađenih pod jednim plaštom, već jedni drugima istovetnih i savršeno zamenljivih. Potpuno je svejedno ko se od njih prostači, jedino se takmiče u tome ko će dalje pomeriti granicu prostakluka. Vulgarnost je stil ove vlasti, a stil izvire iz karaktera. Posledice takvog stila su sve razornije.

Njihov govor redovno, bolje rečeno – uvek – služi demonstraciji moći, a ne razmeni argumenata. Sistematski, bolje rečeno – nikad – se ne govori da bi se nešto razjasnilo, već da bi se neko ponizio. I ako se krene sa nekim izlaganjem, kompulzivno slede uvrede. One ne smeju da se izostave. Sagovornik nije politički protivnik, već meta koju treba zgaziti. Nisu se setili još da neistomišljenike nazovu bubašvabama, što bi bilo adekvatnije njihovom stavu i stilu od pominjanja hijena i lešinara koje, kao opasne životinje, ipak ne možete lako da uhvatite i gazite.

Zato je pogrešno vulgarnost svoditi na „loš manir“. Ona je mnogo više od toga. Ona je način odnošenja prema svetu i ljudima, u kojem se drugi ne priznaje kao ravnopravan, već kao neko koga treba nadjačati, nadglasati ili obesmisliti. Vulgarnost potkopava i poništava dijalog, a time dostojanstvo drugog, ali i svoje. Vulgarnost je uvek usmerena protiv drugog..

Jedna od definicija vulgarnosti je odbacivanje nijansi. Ne ni odbacivanje, nego slepilo za složenost sveta, koja zahteva dobru pamet i istančano razumevanje. Vulgaran čovek svet vidi binarno, polarizovano, crno-belo. Zato je njegov jezik prost, sirov i agresivan. Ali ta buka i bes nisu znak snage, već simptom nečega dubljeg u strukturi ličnosti.

Psihološki gledano, iako ne deluje tako na prvi pogled, vulgarnost ne dolazi iz sigurnosti i utemeljenosti. Ona je odbrana od psihičke nerazvijenosti, lične neostvarenosti, kompleksa i prezira prema sebi. Karakteriše je težnja da se drugost svede na sopstvenu osrednjost. Zato se javlja potreba da se drugi – onaj koji nije produžetak ili odraz sebe, već se razlikuje – umanji, kako bi se sopstvena vrednost prividno uvećala. Naročito ako su ti drugi obrazovani, vaspitani, ostvareni i kvalitetni ljudi. Kada izostaju vrednosna ukorenjenost i sposobnost uobličavanja argumenata, ton se pojačava, lice se grči u grimase. Kada nedostaje uverljivost, izbijaju laž i agresija.

Vulgarnost je uvek više od puke reakcije. Ona se može razumeti kao spoljašnja manifestacija spoja dubljih karakternih mana. Još je Stendal pisao o vulgarnosti kao o „zadovoljnom pokazivanju sopstvenih mana“. Isto kaže narodna izreka: „čega se pametan stidi, budala se ponosi“. U tom spoju nalazimo nedostatak mere, odsustvo obzirnosti i bahatost.

Rečnik definiše bahatost kao „drsko, obesno, arogantno i bezobzirno ponašanje prema drugima, često praćeno uzimanjem više nego što nekome pripada. To je osobina koja podrazumeva nadmenost i zanemarivanje tuđih prava i osećanja.“ Tome treba pridružiti banalnost – sklonost ka prizemnom i trivijalnom, kao i samozadovoljstvo koje ne prepoznaje sopstvena ograničenja. U takvom sklopu ne treba da čudi što vulgarnost retko ostaje samo na nivou govora.

Kao spoljašnji izraz dubljih karakternih poremećaja, ona gotovo po pravilu prati i druge devijacije: zloupotrebu moći, korupciju, pa i različite oblike institucionalnog i simboličkog nasilja. Tamo gde su prisutni bahatost, odsustvo mere i prezir prema drugima, granice se ne pomeraju samo u jeziku, već i u postupcima. Vulgarnost je zato više od stila – ona je pouzdan znak moralnog rasula u kojem lični interes potiskuje svaki oblik odgovornosti prema zajednici.

U političkom kontekstu, takav stil ima i svoju funkciju. Vulgarnost razara prostor dijaloga i javnog razuma, i uvodi haos u kojem nestaju kriterijumi. Ako je sve dozvoljeno, ništa više nije zaista sporno. Tako se briše granica između argumenta i uvrede, između javnog interesa i lične diskvalifikacije. To nije slučajna posledica, već obrazac koji koristi onima koji kreiraju takvo okruženje i onda njime komotno vladaju. Vlast koja govori vulgarno ne šalje samo poruku o sebi. Ona oblikuje prostor u kojem živimo.

Istovremeno, vulgarnost se predstavlja kao „autentičnost“, govor „bez uvijanja“, „narodni jezik“, „bez lažne, licemerne pristojnosti“. Grubost se izdaje za vrlinu, a neznanje se afirmiše kao znak pripadnosti „običnim ljudima“. Anti-intelektualizam, prezir prema znanju, obrazovanju, stručnosti, kulturi, karakterističan za autokratsko-populističke režime, nije njihov sporedni, već centralni element. Gledajući ponovo pre par dana film Gladijator, ostala mi je upečatljiva rečenica jednog senatora, koji na primedbu kolege da nije narodski čovek, odgovara: „Ja nisam narodski čovek, ja sam čovek za narod“. U tome je suštinska razlika. Nije dobro da narodom upravlja „narodski“, već prosvećen čovek, koji uzdiže narod.

Zato ne treba da nas iznenađuje što se uz takav govor vezuju i odgovarajuće prakse. Vlast koja operiše siromašnim i repetitivnim propagandnim repertoarom – u kojem se politička stvarnost svodi na nekoliko recikliranih reči i etiketa: „rušenje države“, „mržnja prema Srbiji“, „kočenje napretka“, „neprijatelji“, „izdajnici“, „ustaše“ „teroristi“, „blokaderi“ – nužno proizvodi osiromašenu i disfunkcionalnu sliku sveta. Odluke, izbori, postupci i ponašanja pojedinaca ili grupa izviru iz načina na koji doživljavaju i tumače svet.

A iz proste, siromašne, agresivno polarizovane slike sveta ne mogu proizaći složene, odgovorne i dugoročno održive politike. Naprotiv, iz nje proističe destruktivna praksa koja ne pravi razliku između razvoja i devastacije, između napretka i pustošenja. Zato se istovremeno razgrađuju priroda i grad, prosveta i univerziteti, kultura i samo umeće življenja u zajednici. Tamo gde nema nijanse u govoru, nema je ni u delovanju. Tamo gde se svet svodi na nekoliko parola, stvarnost se svodi na nekoliko grubih poteza.

Ako pristajemo na takav govor, pristajemo i na takav svet – a to je svet u kojem se ne razgovara, već nadvikuje, u kojem se ne misli, već se bije i u kojem razum prestaje da bude merilo.

Autorka je filozofkinja i psihoterepeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.