Lokalni izbori: Kriminogeni likovi ne deluju više iz senke

Kriminogeni likovi u crnom, koji su nekada pripadali sferi podzemlja, ne deluju više iz senke. Dobili su priliku koju nude samo autokratski i diktatorski režimi. Upala im je kašika u med. Ne skrivaju se, naprotiv. Odaju se egzibicionizmu sile. Treba iskoristiti tu jedinstvenu priliku. Izlaze na svetlo dana, kočopere se i paradiraju pred kamerama, pred građanima, bez napora da prikriju ono što rade. I još važnije, bez straha. Zašto bi se krili, kad su dobili štambilj sa vrha vlasti? Kada im je dat oficijelni status heroja koji su još u onom proširenom Ćacilendu „odbranili državu“? NJihovo nasilje prestaje da bude samo ili prevashodno sredstvo za ostvarenje političkih ciljeva režima i svojih lukrativnih, i postaje prizor samozadovoljavanja.

Psihološki gledano, ovaj fenomen je već dobio svoja tumačenja. Frojd je još davno govorio o destruktivnim nagonima u čoveku, o tendenciji ka razaranju koja nije uvek instrumentalna, već sama sebi svrha. Možda je još precizniji Erih From, koji razlikuje „benignu agresiju“ – onu koja služi opstanku, samozaštiti – od „maligne agresije“, koja postoji sama radi sebe, kao izvor uzbuđenja i samopotvrđivanja.

U tom smislu, nasilje koje smo gledali u predizbornoj kampanji, kao i na dan izbora u deset lokalnih samouprava ne liči ni na „borbu na život i smrt“. Takva borba, iako prožeta velikom agresijom, ne pruža strastveni užitak. Ne liči ni na hladno, proračunato sredstvo. Ono nosi elemente onoga što From naziva „nekrofilnom karakternom orijentacijom“: nagonsko-afektivnoj privlačnosti ka totalnoj kontroli, sputavanju, gušenju, ponižavanju, povređivanju i razaranju živog. Nasilje je takvim karakterima prosto uzbudljivo, fascinantno, neodoljivo. Oni sebe njime stimulišu, valjda se osećaju živim i ispunjenim jedino tako. Siledžijama je nasilje svrha postojanja. Ne umeju ni da vole, ni da navijaju, ni da se druže bez agresije.

Nameće mi se poređenje sa silovanjem. Silovanje nije pre svega čin seksualnosti, nego čin moći. Ono nije vođeno zadovoljenjem seksualnog nagona, nego nesavladivim nagonom za dominacijom nad telom – nad bićem drugog. Slično tome, političko nasilje koje je svojstveno ovom režimu, ne deluje samo kao sredstvo ostvarenja cilja, nego kao uživanje u pokoravanju i povređivanju drugog. Takvo nasilje prestaje da bude alat i postaje čulno-afektivni doživljaj. Paraformacije crnokošuljaša, smrknutih, tvrdih ili fantomkama sakrivenih lica, koji pretećim koracima gaze ulicama naših gradova, nepobitan su dokaz fascinacije vlasti kriminalom i kriminalcima. Ne radi se samo o njihovoj upotrebi, nego o njihovoj afirmaciji kao načinu realizacije sopstvenih agresivnih sklonosti. Brutalnost, spremnost na povređivanje, odsustvo granica postaju vrednosti, jer su izvor njihove narcističke potvrde i uživanja.

Taj fenomen možemo opisati kao „libidinizaciju nasilja“. I to je možda ono najopasnije. Jer kada se nasilje koristi kao sredstvo, može se ograničiti. Kada se nasilje strastveno voli, ono ne staje, širi se – sve dok mu se ne stane na put.
Ali pitam se nešto. U čemu zaista uživaju oni koji u tom nasilju učestvuju kao poslušnici? Šta je, na primer, izvor samopotvrđivanja policajaca koji moraju da služe kriminalcima, a da ih pritom ovi neretko ponižavaju? Jer im je vrhovnim ukazom dodeljena moć nad policijom – i nad zakonima. (Ovde ne mislim i na one policajce kod kojih se institucionalna uloga preklapa sa ličnim sadističkim tendencijama, što je u pojedinim situacijama već postalo vidljivo). Pa i da dobijaju trostruke plate za to saučesništvo, ima li tog novca koji može da im pruži osećaj dostojanstva i ponosa?

Ma dobro, koga je briga za dostojanstvo i ponos – to su, izgleda, zastarele kategorije, kao i poštenje, čast, moral. Ali šta je izvor njihovog užitka, makar približnog stepenu samozadovoljstva koji osećaju oni kojima je nasilje postalo način postojanja? Oni koji u njemu ne učestvuju iz nužde, nego iz strasti. Oni koji su iz podzemlja izvedeni na pozornicu, pod reflektore, unapred abolirani i ozvaničeni kao legitimni nosioci moći. Jer između služenja nasilju i uživanja u njemu razlika je ipak suštinska.

Isto pitanje važi i za poslušnike u pravosuđu i u nižim rangovima vlasti: da li je privremeni osećaj sigurnosti, zasnovan na pokoravanju tuđoj moći, zaista izvor zadovoljstva i uživanja u životu? Samopoštovanja? Zdrave ljubavi prema sebi? Onog toplog ponosa koji greje srce i dušu?

Tamo gde postoji uživanje u moći, postoji i identifikacija sa njom – osećaj da se njena snaga poseduje i da postaje neodvojivi deo sopstvenog bića. A tamo gde postoji samo poslušnost, postoji tek varljiva zaštita, i stalna, iako potisnuta, pretnja da će se ista ta moć okrenuti protiv onih koji joj služe. Moć koja se zasniva na nasilju ne pruža nikome sigurnost: ona samo privremeno potiskuje svesni strah, dok on u pozadini ostaje trajno prisutan. I kod poslušnika, i kod saučesnika, i kod onih koji silom i na silu vladaju.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.