Ko je diplomirani psihoterapeut?

Ali, postoje situacije u kojima rasprava prestaje da bude pitanje mišljenja i postaje pitanje proverljivih činjenica. Jedan takav slučaj odnosi se na PLK Centar koji je prepoznatljiv po stručnjaku koji se u javnosti često predstavlja kao autoritet u oblasti psihoterapije. Na zvaničnoj internet stranici tog centra, prema arhiviranim verzijama sajta, jedna osoba je bila predstavljena kao „diplomirani psihoterapeut“ u periodu od avgusta 2025. do januara 2026. godine. To nije stvar interpretacije: postojanje takve objave može se proveriti putem javno dostupnih internet arhiva koje čuvaju ranije verzije sajtova.

Usput, zvanje „diplomirani psihoterapeut“ u domaćem obrazovnom sistemu ne postoji, pa njegova upotreba može stvoriti pogrešan utisak o akademskim kvalifikacijama. Šira rasprava o profesionalnoj etici i predstavljanju kvalifikacija zaslužuje posebnu pažnju, ali ovde se zadržavamo na proverljivoj činjenici: tokom gotovo pola godine, jedna osoba je na zvaničnom sajtu pomenutog centra bila predstavljena kao psihoterapeut.

Kada su se u javnosti pojavile sumnje o nepostojanju fakultetske diplome pojedinih osoba koje su predstavljene na sajtu kao psihoterapeuti, u javnim komentarima je u početku saopšteno da nije tačno da na sajtu postoje osobe bez odgovarajućih kvalifikacija, uz poruku da se takve insinuacije „mogu odneti u tabloidnu štampu“. Nedugo zatim, međutim, ime, fotografija i kontakt jedne osobe, više nisu bili dostupni na sajtu centra. U naknadnoj privatnoj komunikaciji koja mi je prosleđena, objašnjeno je da je osoba navodno greškom završila u delu sajta gde su predstavljeni psihoterapeuti, te da je zapravo trebalo da bude pomenuta u okviru najave knjige koju je ta osoba napisala. Međutim, čak ni tri meseca nakon toga, na sajtu centra ne postoji informacija o najavi knjige. Ako je osoba bila od avgusta istaknuta na sajtu radi promocije knjige, nije li u najmanju ruku čudno da informaciju o napisanoj knjizi čekamo već devet meseci?

U domaćem javnom prostoru takva dinamika najava ipak nije sasvim nepoznata. Godinama, na primer, slušamo najave predsednikove knjige o „pobedi nad obojenom revolucijom“, koja je u međuvremenu postala gotovo obavezna referenca političkog marketinga: knjiga je stalno u pripremi, ali čitaoci nikako da je dočekaju. Naravno, moguće je da će se knjiga iz ove priče pojaviti baš u trenutku kada ovaj tekst bude objavljen – možda čak i brzinom kojom se danas, uz pomoć savremenih digitalnih alata, knjige mogu napisati brže nego ikada. Ako se to zaista dogodi, biće to prijatno iznenađenje za čitaoce.

Ipak, pitanje koje ovde postavljamo ne odnosi se na dinamiku izdavaštva, već na mnogo jednostavniju stvar: zbog čega je neko mesecima bio predstavljen kao psihoterapeut na sajtu jednog centra, ako je zapravo trebalo da bude pomenut samo u kontekstu knjige. Dodatnu nedoumicu stvara i činjenica da je ta osoba u međuvremenu kontaktirana povodom zakazivanja psihoterapijskih usluga. U odgovoru je navedeno da je trenutno na bolovanju, ali da bi se od juna, kako je napisano, najverovatnije ponovo vratila radu sa klijentima.

Ovakav redosled događaja otvara ozbiljna pitanja o odgovornosti centara koji vrše edukacije iz psihoterapije. Kako je moguće da osoba mesecima bude predstavljena kao psihoterapeut na sajtu centra, dok predstavnici centra tvrde da ona ipak nije njihov sertifikovani psihoterapeut, a ista osoba i dalje radi ili najavljuje rad sa klijentima? Kako takva očigledna kontradikcija može proći gotovo pola godine bez reakcije ili ispravke? I zašto je prvobitno problem kategorično negiran, uprkos proverljivim činjenicama i javnom interesu da se standardi transparentno primenjuju?

Ova pitanja nisu važna zbog jedne osobe ili jednog centra. Ona su važna zbog poverenja javnosti u psihoterapiju.

Posebnu odgovornost u tom smislu ima Savez koji okuplja psihoterapijske centre i koji se u javnosti predstavlja kao telo koje brine o profesionalnim standardima. Ako takav Savez postoji, onda je legitimno očekivati da reaguje kada se pojave javne dileme o kvalifikacijama terapeuta ili transparentnosti njihovog predstavljanja. Do sada, međutim, takva reakcija nije bila vidljiva.

Zbog toga bi bilo dragoceno da se ovim pitanjem pozabave i novinari koji prate oblast zdravstva i obrazovanja. Javnost ima pravo da zna kako funkcionišu standardi u oblasti koja podrazumeva veliki stepen poverenja između terapeuta i klijenata. U tom smislu, ovaj slučaj ne bi trebalo da ostane izolovana epizoda. On može biti povod za šire istraživanje načina na koji se predstavljaju kvalifikacije psihoterapeuta u centrima koji su članovi Saveza.

U vremenu kada su internet prezentacije, arhivirane verzije sajtova i javne izjave lako dostupne, način na koji centri predstavljaju svoje terapeute i upravljaju profesionalnim standardima postaje predmet legitimnog javnog interesovanja. Zbog toga će se ovakva pitanja verovatno sve češće otvarati – ne kao deo ličnih polemika, već kao deo šire rasprave o transparentnosti i odgovornosti u psihoterapiji. Centri koji su članovi Saveza mogu očekivati da upravo to poverenje i transparentnost budu predmet sve prisutnijih provera i pitanja.

Napomena: Redakciji su priloženi dokazi koji potkrepljuju navedene tvrdnje.

Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.