Foto: FreeImages / Cierpki

Ministar je istakao da je Ministarstvo kulture i informisanja pripremilo nacrt Strategije razvoja kulture u Srbiji od 2018. do 2027. i „da su njome definisane dimenzije srpske kulture, potom kulturno jezgro i srpski kulturni prostor, kao i da je posebna pažnja posvećena brizi o srpskom jeziku i pismu, s posebnim naglaskom na status ćiriličnog pisma“. Rekao je dalje da je „jedno pismo onoliko živo koliko se i koristi“, i istakao da, „ukoliko danas ne činimo snažne korake u pogledu afirmisanja ćirilice u javnoj i službenoj upotrebi, možemo doći u situaciju da ćirilice nema nigde osim u našoj svesti“. Napomenuo je da će, prema toj strategiji, posebno biti stimulisani oni mediji i izdavači koji štampaju novine odnosno knjige na ćirilici.

Iako sam za neke poznatiji kao novinar i doskorašnji glavni urednik „Republike“ koji piše o političkim i društvenim temama, godinama se bavim esperantologijom, bio sam saradnik Instituta za međunarodni jezik u Beogradu, interlingvistika mi je i danas neka vrsta uže specijalnosti, tako da smatram sebe dovoljno kompetentnim da ministru Vukosavljeviću odgovorim na stručan, a za čitaoce ipak popularan način. Tim pre što ova tema i nije isključivo jezička nego je prevashodno i nažalost – politička.

Ćirilica je poslednjih dvadesetak godina i zakonski postala oficijelno pismo državne uprave i javnih ustanova. Isto tako postoji i jedno udruženje u Novom Sadu koje „bdije nad nacionalnim srpskim pismom“, i to u meri da ne samo da nema bojazni da će ćirilica nestati i ostati „samo u svesti Srba“ kako veli ministar, nego pre će biti da će latinica, ako se ovako nastavi, biti sasvim prognana sa naših prostora kao nešto „tuđe“, „strano“ i „nesrpsko“.

Ne zaboravimo da je latinica pismo koje su i Srbi nakon 1918. godine zdušno prihvatili. Nazivi ulica i javnih objekata u Kraljevini SHS/Jugoslaviji i docnije u socijalističkoj Jugoslaviji bili su ispisani na oba pisma, a građani su pisali i čitali na oba pisma često ne primećujući na kom pismu je tekst napisan. Bilo je tako sve do devedesetih godina XX veka kada je nacionalistički talas preplavio Srbiju, a ratovi doneli neviđenu tragediju i mržnju među narodima Jugoslavije.

Promenila se i jezička politika pa smo tako svi postali „poliglote“: osim Slovenaca i Makedonaca, svi ostali narodi bivše nam domovine „govore“ čak četiri jezika: srpski, bošnjački, hrvatski i crnogorski! Ne treba biti lingvista pa utvrditi da je reč zapravo o jednom jeziku sa četiri varijante. Politička je odluka da se zajednički jezik ova četiri naroda nasilno apartizuje pukom standardizacijom (a za nju je teorijski dovoljna izmena makar i jedne jedine foneme i njenog grafičkog izraza – grafeme!) pa da se dobije „zaseban“, „nov“ jezik. I to su politike sve četiri državice svesno uradile zarad „identiteta“ svake od četiri nacije koje su umislile da im je taj identitet „bio zakinut“ u zajedničkoj državi Jugoslaviji! Taj zajednički jezik se u Kraljevini Jugoslaviji zvanično nazivao srpsko-hrvatsko-slovenački, u socijalističkoj Jugoslaviji srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski. Rat oko jezika tj. ko je kome „ukrao“ jezik, da li Hrvati Srbima ili Srbi Hrvatima preneli su političari na teren lingvistike i tako bacili struci vruć krompir, a ova kao nacionalna i režimska poslušnica taj rat uporno nastavlja.

Ali šta je sa pismom?

Pismo nije jezik već njegovo grafičko predstavljanje. Pismo je način da se govor zabeleži i očuva, odnosno da svaka fonema dobije određenu grafemu. Ono dakle predstavlja drugostepeno sredstvo komunikacije. Istorija jezika nam pokazuje da su prvobitni jezici bili puki usmeni govori, bez sopstvenog pisma te da su lingvisti pa čak i oni koji to nisu bili, ali su „osećali“ fonologiju sopstvenog jezika izumeli pismo koherentno i prilagođeno glasovima jezika. Iz ovoga sledi da je iznalaženje optimalnog grafičkog beleženja jezika zapravo tehničko-stručna stvar koja se malo tiče politike ili ideologije. Ali istorijska praksa nam pokazuje da to nije tako. Ataturk je imao velikih otpora kada je u Turskoj nakon revolucije zamenio arapsko pismo latiničnim; u Kini pre tridesetak godina na samu ideju nekih lingvista da se, radi pojednostavljenja, umesto komplikovanih kineskih znakova, uvede latinično pismo izbio pravi „rat“ u javnosti: tradicionalisti su protagoniste promene pisma nazivali izdajnicima. Rat oko jezika prenet je dakle i na teren pisma.

Politike ne miruju: u Hrvatskoj se lome table sa ćiriličnim natpisima, u Srbiji se ironično apostrofiraju natpisi na latinici i vodi ne kampanja za očuvanje ćirilice, već prava hajka na latinično pismo kao „nesrpsko“. Kao i kod jezika, tako i kod pisma političari su vrlo lukavo taj rat prebacili na teren struke, a ova ga zdušno „patriotski“ prihvatila. I tu je koren problema. U politikama i u lingvistima koji bacaju svoju nauku pod noge zarad „patriotizma“. Nikako u samim pismima. I ćirilica i latinica su pisma potpuno prilagođena fonologiji zajedničkog nam jezika, nazovimo ga, u inat jezičkim politikama sve četiri državice: srpskohrvatskobošnjačkocrnogorski.

Bez ikakvih fonoloških problema Hrvati mogu koristiti ćirilicu baš kao i Srbi latinicu. To isto se odnosi i na Crnogorce i Bošnjake. Foneme kod Srba, Hrvata, Crnogoraca i Bošnjaka mogu se predstaviti jednako ćiriličnim i latiničnim grafemama. U lingvističkom dakle (fonološkom, morfemskom ) smislu nema prepreka da se npr. zagrebački Večernji list jednog dana pojavi u ćiriličnom izdanju, a beogradska Politika u latiničnom. Naravno politike su te koje to onemogućavaju.

I najvažnija poruka za ministra Vukosavljevića, Vladu Srbije, SANU i očekujuću srpsku „Strategiju očuvanja nacionalnog i jezičkog jezgra 2018-2027“: čuvajte naravno i ćirilično pismo, ali ne smetnite sa uma da je latinica barem od 1918. godine postala i naše, srpsko pismo. Sedamdeset godina su je Srbi koristili (među njima i ja, doduše nešto kraće, „samo“ pola veka!) pa je latinica postala integralni i nerazlučivi deo srpske kulturne baštine ma šta jezički i ini nacionalni puristi mislili. Zato oba naša pisma moraju biti ravnopravna, a najavljeni predlozi „oporezivanja latinice“ ili „poreske olakšice“ kod javne upotrebe ćirilice više plaše svojim lingvističkim rasizmom nego što nas uveseljavaju svojom ordinarnom stupidnošću.

Srbija 2018. nije, ne može i neće biti Srbija 1918. Sedamdeset godina zajedničkog života sa drugim narodima, međusobna kulturna prožimanja koja se nazivaju interkulturalnost, ostavili su dubok i neizbrisiv trag u našoj kulturi postavši njen sastavni deo. Hoćemo li, smemo li, možemo li, gospodine ministre, gospodo iz Vlade i iz SANU, veštački , na silu, administrativno, da odstranimo deo nas samih?

Autor je esperantolog i publicista