Da je tada barem moglo da se preživi. Da je taj Sloba davao narodu da se snađe kako zna i ume. Ma, tada je bio pravi raj na Balkanu, da ne kažem Diznilend za srpski narod. Cela ta ludorija ide toliko daleko da se čak danas mnogi salonski desničari kunu da je Savezna Republika Srbija bila poslednja i prava Srbija u kojoj si mogao sa ponosom – šta god on značio – da kažeš da si Srbin.

A što se tiče mog želuca koji se prevrće i obrće kao na trambolini, on to ne čini jer ljudi mahom pojma nemaju o čemu pričaju, već jer je uvideo da upravo to što laprdaju i baljezgaju kako je sada „gore nego ikada“ jeste upravo produkt gnusne indoktrinacije iz tog vremena – koja će i dalje nastaviti da prenosi svoje otrovno dejstvo samosažaljivog nacionalizma i arogantnog šovinizma – za koju verovatno nikada leka neće biti. Negde sam pročitao, ne mogu zaista da se setim gde, da građani Srbije listom devedesete povezuju za dve stvari: one nesrećne sankcije i vražiju inflaciju. I to je to, ništa više dalje od toga niti vide, niti ih interesuje. A upravo su te dve egzistencijalne posledice prouzrokovane iskonskim Zlom, koje, poput Ktulua, vreba ispod ledene površine.

Po marginama se nalaze poneki intelektualci, novinari, umetnici, tu i tamo poneka nevladina organizacija, koji ce trućati o tom mnogo dubljem, opskurnijem i mračnijem Zlu, gde će uzaludno raspredati da se Srbija mora izboriti sa demonima sopstvene istorije, ali će ta margina na kraju biti etiketirana, linčovana i prognana upravo od istih tih građana koji danas pričaju da je „gore nego ikada“.

Da se razumemo, da bi neko rekao da je danas gore nego tada, on jednostavno ne sme da preskoči priču o raskomadavanju Vukovara, granatiranju Dubrovnika, četvorogodišnjem razbucavanju Sarajeva, nošenju belih traka onog ko nije Srbin, koncentracionim logorima po Bosni i Hercegovini i Srbiji za hrvatsko i bošnjačko stanovništvo, otetih ljudi iz voza u Štrpcima, genocida u Srebrenici i krvoločnog aparthejda na Kosovu prema albanskom stanovništvu. Ne moram više da nabrajam.

Dakle, ako neko i dalje, nakon gorepomenutog horora, nakon strahovitog terora koji je Srbija činila u celoj jednoj dekadi svog postojanja, nakon što je saterala sebe u najusamljeniji ćošak sveta, nakon što je zbog svoje pomahnitale i psihotične megalomanije razorila svoj civilizacijski ugled – zato, ako neko zaista i dalje, pri čistoj svesti i pameti odgovorno tvrdi da je danas lošije stanje nego devedesetih – onda ništa.

Autor je novinar

Povezani tekstovi