Mali - lopovluk ili politički obračun 1

Postavlja se pitanje zašto su se, uz obilje bezvrednih diploma, disertacija i drugih nezasluženih odličja poslednjih godina, nastavnici UB usredsredili baš na taj slučaj.

Odgovor je jednostavan: sva druga šuplja zvanja i svake stvarne vrednosti lišene titule dodeljivale su privatne visokoškolske ustanove sa kredibilnošću jednakom u njima promovisanim lažnim serdarima i vojvodama. Primera radi, ministar unutrašnjih poslova je svoje školovanje krunisao na partijskoj školi poznatoj kao „Megatrend“.

Doktorat je „odbranio“ pred dva od pet članova komisije (dvojica stranaca nisu znala srpski, a verovatno nisu bili svesni ni „počasti“ koja im je ukazana, dok se jedna osoba nije pojavila da bi izbegla sramotu).

Ali, i da je sve bilo formalno legalno, nastavnici UB se ne bi uzbuđivali, svesni vrednosti te ustanove i njenog koloritnog i karikaturalnog rektora (uzgred, uz mentora jedinog prisutnog svedoka Nešinog „doprinosa nauci“).

U slučaju Siniše Malog, međutim, radilo se o ugledu UB. Moguće je da bi ministra finansija pažnja javnosti mimoišla da nije javna ličnost, ali kada su obelodanjene razmere njegovog odstupanja od principa akademske čestitosti, tu nije bilo politike, već zapanjenosti drskošću i nekritičnošću doktoranda, a zatim iznenađenosti samosrozavanjem FON-a u uzaludnim pokušajima da prikrije očigledno.

Zasluga za raskrinkavanje plagijata prvenstveno pripada uglednom nemačkom naučniku našeg porekla, Raši Karapandži. Umesto da uživa u sklonjenosti od ovog našeg karakazana prevare, korupcije, nasilja i lažnih vrednosti, neka patriotska klica naterala ga je da pomogne svojoj Alma Mater.

Učinjen je pokušaj da ga dostigne osiona i nakaradna naprednjačka osvetnička „pravda“ tužakanjem upućenim njegovim pretpostavljenima u Univerzitetu u Visbadenu. Uzalud, naravno.

Barjak je preuzeo Dušan Teodorović, koji je sa inženjerskom minucioznošću na 40 stranica prikazao ne samo dokaze o obimnom preuzimanju tuđe intelektualne svojine, već i o sramnim pokušajima FON-a da ostane slep pred tom ubitačnom dokumentacijom.

Mali se dokopao disertacije Eritrejca Stefanosa Hailemariama, odbranjene na holandskom Univerzitetu u Groningenu 2001. i temeljno je prevodio, prikazujući stranice i stranice tuđeg teksta kao rezultat sopstvenog istraživanja. Naslov obe disertacije je vrlo sličan, a najveća razlika je na kraju – Hailemariam je napisao „The Case of Eritrea“ (slučaj Eritreje), a naš doktorand je svoju originalnost sveo na „Teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji“.

Otuda i anegdotske greške, kao rezultat nemarnosti i/ili svesti o sopstvenoj nedodirljivosti, pa je i Eritrejčevo kazivanje o proizvodnji pamuka ostalo bukvalno prevedeno. Hailemariamov tekst je utemeljen u stvarnosti, jer je u njegovoj zemlji pamuk dominantna biljna kultura, a kod nas ga na njivama – nema.

Mali se nije zaustavio na prepisivanju te disertacije, već je pokrao delove (da budemo precizni, 13 dugačkih pasusa) jedne studije domaćih autora. Tu se odgovornost sa doktoranda proširuje na mentora i druge članove komisije, jer B. Begović, B. Živković i B. Mijatović nisu anonimusi, već spadaju u desetak najuglednijih domaćih ekonomista, čije je delo široko poznato i navođeno u stručnim krugovima.

Tako dolazimo do naglavce okrenute basne o nejakom zeki, kao inferiornom kandidatu i njegovom moćnom mentoru, lavu. U ovom slučaju, nejaki mentor dopušta nepočinstvo svom doktorandu-lavu, pretpostavljajući da poharani autori neće imati smelosti da se oglase.

Poseban etički problem predstavljaju grafički prilozi, masovno i bez navođenja izvora preuzimani od stranih (S. Hailemariam, T. Koler) i domaćih autora (I. Kovačević).

Sholastičko zanovetanje je da li „samo“ 6,97 odsto pokradene tuđe svojine, koliko priznaje FON, predstavlja krađu. Da li je lopov džeparoš koji u tramvaju liši novčanika svakog 14. putnika (oko sedam odsto)?

No, nije uopšte reč o jednocifrenoj razmeri krađe. Akademik Teodorović piše: „Sažeto – najmanje 22% doktorske disertacije Siniše Malog, uključujući tu i grafikone i ostale simbolički ili crtežima predstavljene podatke i ideje, neovlašćeno je preuzeto bez ikakvog citiranja – dakle, disertacija predstavlja plagijat.“ S druge strane, neumorni profesor Raša Karapandža je do sada otkrio oko 40 odsto neoriginalnog materijala u disertaciji S. Malog.

Na kraju će se možda pokazati da je samo kandidatovo ime tačno, mada se ni u to ne treba kleti. Nije isključeno da on pod drugim imenom već figurira na nekom karipskom ostrvu, pa samo čeka da, kad dođe vreme, uskoči u svoj novi identitet.

Autor je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva

Povezani tekstovi