Ružica Dabić/Foto: Nenad KovačevićVolela sam da prošetam Jakšićevom ulicom. Ulicom mog detinjstva. Bezbrižnosti. Smeha. Prvog razbijenog kolena. Savladavanja veštine penjanja na drvo. I još teže – silaska. Prvog konflikta. Prvog suočavanja sa “velikim” svetom.
Volela sam Kameno korito. Prostor oko njega. Hladnu vodu. Onu koja neprekidno teče i daje ti mogućnost da, bez ulaska u kuću, utoliš žeđ.
Volela sam ulazak u malu radionicu za pravljenje hrskavih, slanih, mirišljavih semenki koje ti zamotaju u fišek od novinskog papira. Zvuk violine iz malene kuće, još manjeg dvorišta. Miris bagrema ispod prozora. Tavan i podrum zgrade u kojoj sam odrastala. Ulicu i sve njene barice. Bosonogo skakanje po kiši. Odlazak u „Zoru“ na masne pogačice.
Leto!? Odlazak na Rajske otoke. Sva deca iz ulice. Moj brat i njegov vršnjak su bili odgovorni za nas mlađe. Kupaći i peškir u ruci, hleb, pašteta i paradajz. Trk niz ulicu, pored škole „Andrija Đurović“ do stare hidrocentrale (tako smo je nazivali, a to što je prva posle one na Nijagari, u našim glavicama nije ostavljalo preteran trag), potom najuzbudljiviji deo puta – prolazak kroz sedam tunela iza kojih se skrivala željena destinacija.
Zima!? Dušu ispustimo do Pore. Sednemo na bob i spust do Trga. Promrzle ruke i hladna voda. Zaleđene čarape i isti takav nos. Trka sa pahuljama po belom gradu.
Odrastanje. Tinejdžerske godine. Trg partizana. Mesto okupljanja. Prvih sastanaka. Prvih rastanaka. Zaljubljivanja i odljubljivanja. Donošenja životnih odluka. Susreta. Razmena ideja. Knjiga, ploča. Nestrpljivog iščekivanja dozvole da se ode u „Rupu“, diskoteku koja je negovala muzički ukus.
Kako sam rasla, ulica mog detinjstva je postajala sve manja. Ubrzo za njom i moj grad je nekako delovao tesno…
No, prva pripadnost, prvo širenje identiteta, taj ponos pripadanja Užicu je obeležio moj život.
Mali veliki grad. Grad u kome se negovalo vaspitanje. Potkrepljivalo znanje. Grad u kome se svaki red znao. Šta je vredno i važno. Grad koji je uspostavljao građansko ponašanje.
Grad u kome je gostovala američka trupa sa mjuziklom Kosa, mnogo pre nego što je postojao film. U kome se slušala muzika, kao i u velikim metrolopama. Gledali poznati filmovi, pobednici na festivalima. Sjajne pozorišne predstave. Grad koji je stremio svetu. Moderan i brz. Otvoren. Spreman za promenu. Prosperitet. Pratio urbane trendove. Možda i postavljao…
U Jakšićevoj više ne mirišu bagremi. Violine odavno nema. Kameno korito? Zaboravljeno. Danas znaju za Topličku ulicu… Pored korita prolaze, bez sluha za priče generacija koje su stasavale na njegovoj čistoj, slatkoj vodi i činile ovaj grad modernim.
Moj grad. Živi u meni. Mom sećanju…Moj grad danas nosi sivu kapu, neprijatan miris i žutu svetlost. Moj grad. Živ, upkos svemu.
Autorka je psihološkinja iz Užica
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
