Memorandum – rimejk jedne iluzije

Bio je to retki trenutak u kojem je izgledalo da se istorija možda može pomeriti iz sopstvenog mrtvog ugla.

Danas, godinu dana kasnije, pitanje više nije kako će se taj film završiti. Pitanje je – šta smo zapravo gledali?

Jer ono što je u početku delovalo kao emancipatorski pokret, sve više se pretvaralo u nešto zastrašujuće poznato. Ispod energije bunta nije se pojavila nijedna ozbiljna nova politička ili društvena ideja. Nije se rodila moderna vizija Srbije. Nije se pojavio drugačiji jezik budućnosti.

Naprotiv. Kako je vreme prolazilo, iz pokreta su počeli da izbijaju stari refleksi: nacionalizam, mitomanija, moralna isključivost, prezir prema svakom ko misli drugačije.

Umesto otvaranja prostora za dijalog, studenti su počeli da ga zatvaraju.

Svaka građanska inicijativa, svaki pokušaj političkog savezništva, svaki glas koji nije pripadao njihovom krugu, dočekivan je sa nipodaštavanjem ili otvorenim odbacivanjem. Kao da popularnost automatski proizvodi političku nepogrešivost. Kao da masovnost sama po sebi garantuje istinu.

A onda je stigao Memorandum o Kosovu.

I sve ono što je do tada možda još moglo da se tumači kao lutanje, nedostatak političkog iskustva ili ideološka konfuzija, odjednom se kristalizovalo u veoma jasnu sliku. Dokument prepun patosa, nacionalističke retorike, istorijskih mitova i opasne samosažaljive grandioznosti – više nalik tekstovima iz najmračnijih epoha srpske politike nego bilo čemu što bi trebalo da artikuliše jedna nova generacija.

Jer problem nije u tome što su studenti pokazali patriotizam. Problem je što se iz čitavog pokreta gotovo nijednom nije mogla čuti savremena, emancipatorska ideja o tome šta bi Srbija uopšte trebalo da postane. Umesto političke imaginacije budućnosti, sve češće smo slušali povratak starim obrascima – nacionalnom mitu, moralnom patosu, simbolima žrtve i gotovo religioznom odnosu prema naciji i istoriji. U tom jeziku, veoma bliskom crkvenom i konzervativnom imaginarijumu, nije bilo mnogo prostora za pluralizam, građansku Srbiju, regionalno pomirenje ili kritičko preispitivanje sopstvene tradicije.

I tu je, možda, umrla poslednja iluzija.

Jer najveće razočaranje nije to što studenti nisu uspeli da promene Srbiju. Već što se pokazalo da je ogroman deo njih, uprkos energiji, hrabrosti i nesumnjivoj autentičnoj pobuni protiv nepravde, zapravo ostao zarobljen unutar istog ideološkog kaveza iz kojeg Srbija pokušava da izađe već decenijama.

To više nije film o budućnosti.

To je rimejk.

I možda upravo zato danas sve izgleda toliko depresivno: zato što smo, makar nakratko, poverovali da gledamo početak nečeg novog. A ispostavilo se da je scena već odavno napisana. Samo su glumci mlađi.

Autorka je novinarka iz Francuske

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.