Milenijalci i posmrtne povorke

Dakle, onaj brodolom na beogradskim izborima 2018. godine koji su mnogi smatrali najgorim rezultatom u istoriji Demokratske stranke, pretvoren je u tiho nestajanje političke institucije koja je pretendovala da bude stub okupljanja prozapadnog, liberalnog i građanskog dela srpskog društva.

Jasno je kakvu je sudbinu režim namenio svom arhineprijatelju.

On ne želi da DS bude poražena, prokažena i marginalizovana, on želi da DS iščezne.

Pa ako smo već u stanju kliničke smrti, onda mogu isključiti ne samo autocorect na tastaturi, već gasim i sve inhibicije koje političara stežu i ustrojavaju kad god odluči da se obrati javnosti.

Poslednje reči obično su iskrene kao i prve, pa umesto napada anskioznosti pred sigurnom političkom smrću, zameniću napadom iskrenosti, jer nemam šta da izgubim.

Mnogo je razloga zbog čega je Demokratska stranka u stanju u kakvom jeste.

Za to postoji lična odgovornost ljudi koji su je predvodili, kolektivna odgovornost organa stranke koji nisu reagovali na vreme i otklonili organizacione, statutarne i infrastrukturne nedostatke, da ne govorimo o katastrofalnim kadrovskim rešenjima za kojima smo posezali kada su nam građani ukazali poverenje da odlučujemo u njihovo ime.

Vreme vlasti je postalo naše vreme smrti.

Ali, kakvim naslednicima mi poveravamo budućnost?

Nemoguće je ostvariti „korake od sedam milja“ bez mladalačke ludosti, hrabrosti i iluzija.

Bez spremnosti na žrtvu koja krasi samo omladinu, tu večitu pokretačku snagu koja „ne gubi dah, jer mala deca ne poznaju strah“.

Uvek su napredne ideje inspirisale mlade da ruše ono što je staro, ono što koči, ono što zaudara na ustajalost, učmalost i prevaziđenost.

Koliko stranica udžbenika iz istorije je posvećeno Ujedinjenoj srpskoj omladini iz 19. veka?

Da li je bez nje bilo moguće očuvati srpsku nacionalnu ideju?

Oni su čeznuli za Srbijom, iako su živeli u ondašnjoj EU u obliku Dunavske monarhije.

Kakvo je stanje duha današnje mladeži?

Današnji degenerisani milenijalci posledica su pogrešne roditeljske strategije koja se kao loša genetika prenosi sa kolena na koleno.

Dominantan je broj takozvanih buldožer roditelja.

To su roditelji koji poput buldožera sve prirodne i neprirodne životne prepreke uklanjaju ispred svojih potomaka ne bi li ih poštedeli napora koji je ne samo zdrav, već i neophodan da bi se dete formiralo u ličnost.

Upravo ti roditelji stvaraju iza sebe beskičmenjake nesposobne za preživljavanje u prirodnim uslovima.

Oni su svoje ljubimce držali pod staklenim zvonom štiteći ih od spoljašnjeg sveta trudeći se da im obezbede luksuz koji je njima bio uskraćen.

Iz buldožer faze roditelji prelaze u helikopter fazu kada počinju da lebde nad svojim ljubimcima i u svakom trenutku su spremni da im poput vojnih specijalaca priteknu u pomoć.

Oni su sigurnosna mreža koja ne dozvoljava da njihovo dete poklekne, padne ili mu se dogodi nešto ružno što bi pokvarilo njegovu iluziju o bajkovitoj lakoći odrastanja.

Zato milenijalci polažu svoje prirodno pravo na uspeh, pravo na blagostanje, pravo na ličnu posebnost. Njima je usađeno od malih nogu da sve mogu, a da ništa ne moraju. Oni ne shvataju da je uspeh redak i ograničen poput prirodnih resursa, nema ga dovoljno za sve i ne mogu svi biti uspešni.

Na kraju većina njih završi u nekoj vrsti simulaciji života uživajući u lego-sudbini koju si im sklopili njihovi večiti staratelji. Tako dobijamo grupu koju karakteriše arogancija bez pokrića, egoistični narcisizam i manično-depresivni poremećaj ličnosti.

Dodajte na to moderne tehnologije i dobijate katastrofu u najavi.

Društvene mreže dodatno pogoršavaju ambivalentni odnos ove generacije prema vremenu u kojem žive i okruženju u kojem se kreću.

Njihovi profili su puni lažnog samopouzdanja, njihove slike su kao isečci iz dečjih slikovnica, oni fotošopiraju svoje nedostatke, filtriraju svoje mane i prikrivaju ono što odbijaju da osećaju.

Druženje su zamenili razmenom lajkova, razmenu stavova međusobnim komentarisanjem i lepljenjem emotikona.

Umesto jezika, koriste tastaturu, umesto razgovora, četovanje, umesto reči, skraćenice. Stvorena je za njih idealna platforma za nastavak simulacije života.

Simulacije umesto stimulacije.

Ta virtuelna spirala usisala ih je munjevitom brzinom i iz njih isisala sve životne sokove koje čoveka čine delom evolucione piramide.

Često se iza tog našminkanog avatara koji dominira sajber prostranstvima krije oblik života nesposoban da u realnosti funkcioniše bez prečica, bez mreže, bez aparata. Taj život rukovođen besplatnim i uvek dostupnim aplikacijama je nova vrsta beznađa i ropstva.

Od takve generacije teško je očekivati napredak, jer on zahteva ambiciju, nezadovoljstvo, pobunu, žrtvu.

„Čovek ne stvara zato što je sretan. Čovek stvara zato što je nesretan, što ga biju nesreće, patnja i bol.“ (Krleža)

Demokratija u Srbiji je poražena, jer je izgubila podršku mladih. Da budemo potpuno iskreni, oni snose minimalni deo krivice. Krivi smo mi stariji,  jer mi smo najodgovorniji za ovakvo stanje i sada zasluženo trpimo posledice sopstvene neodgovornosti. Nemamo pravo da se čudimo što su oni koje čekamo izrasli u razne Kebare, Langure i Čarapićke.

Samo onda kada mladi požele da menjaju Srbiju, a ne mesto boravka, kada požele da dovedu svet sebi, a ne sebe svetu, kada požele da iza sebe ostave nešto po čemu će ih pamtiti oni koji nezaustavljivo dolaze posle njih, tada će se pokrenuti dugo očekivani talas promena.

Do tada će naši protesti biti posmrtne povorke na kojima ćemo se prisećati slavnih vremena koja nismo zaslužili, kriviti mlade koje smo sami izneverili i proklinjati onog kojeg smo sami prizvali i okrunili svojom glupošću.