Mišljenje koje budi 1Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Naime, ranih osamdesetih godina prošlog veka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu pojavila se grupa mladih nastavnika modernijih gledišta i širokog obrazovanja, posebno kada su u pitanju nauka i akademska kretanja.

Doživeli smo ih kao novu energiju koja je kod nas početnika budila nadu, a posebno sebični optimizam u pogledu perspektiva pred nama (ja sam, na primer, imao životnu sreću da sa naučnim radom započnem u laboratoriji jednog od njih, profesora Bogomira Mršulje).

U toj grupi već tada prepoznatljiv i poseban bio je i Zoran Radovanović.

Zanimljivo je da ta grupa, uprkos neospornim stručnim i naučnim postignućima, nije dobila socijalnu potvrdu i prepoznavanje u „sopstvenom selu“, što je posebna priča o jednom vremenu i nama samima.

Ali dok je većina iz ove grupe izbegavala sučeljavanja i polemike, profesor Zoran Radovanović je, sasvim suprotno, imao gotovo kompulzivnu potrebu za njima, svaki put kada je verovao da je istina na njegovoj strani.

I to je verovatno ono što bih nespretno nazvao vokacijom javnog radnika.

Stoga je ova knjiga pravo svedočanstvo o jednoj nezavršenoj borbi, u kojoj Radovanovićeva zabrinutost pokriva čitav niz tema, verovatno na iznenađenje onih koji su se sa njegovim tekstovima prvi put susreli tokom aktuelne pandemije: značaj i etika u nauci, putevi i bespuća naučne produkcije, lažne akademske hijerarhije, političke senke nad naukom, akademsko nepoštenje, brojni zdravstveni problemi, svet farmaceutskih uticaja i dilema, aktuelna pandemija korona virusom, teorije zavere, političke implikacije i igre tokom pandemije, svrsishodnost različitih odluka tokom pandemije, (ne)odgovornost nadležnih, pandemija i izbori, Krizni štab, vakcine i antivakcinaši, alternativna medicina, varanje bolesnika, ekologija, „osveta prirode“, 5G tehnologije, jezik i tuđice u medicini, te brojne polemike o najrazličitijim pitanjima.

Naravno, kod svakog značajnog stručnjaka koji dugo traje (a u slučaju profesora Radovanovića to je nesporno) postoji crta normativnog, a ponekad i stereotipnog, ali čitaoca iznenađuje energija pisca, pored poznate medicinske, ali i šire erudicije, da tako heterogene probleme prouči, prodre u njihovu suštinu i bude u svojim zaključcima često znatno mlađi nego što to obećavaju njegovi kalendarski podaci.

Da li se sa svim Radovanovićem esejima (da ih tako nazovem) uvek i bespogovorno slažem?

Ne!

Ali to neslaganje nije u meni budilo ljutnju ili potrebu za negiranjem – budilo je želju da se pokrene razgovor i interes da šire sagledam šta zaista misli, i da, konačno, kao što je on uspevao da menja moja mišljenja i stavove, pokušam da i ja utičem na njega, iz iskustva znajući da je to jako, jako teško, ali ne i nemoguće.

Upravo iz poštovanja prema profesoru Zoranu Radovanoviću, verujući da ga status javne ličnosti neće pokolebati u doslednoj kritičnosti i prema sebi samom, navešću neke svoje strahove.

Jednom kada neke ličnosti postanu glasovi kojima se kritički preispituju vladajući narativi, oni postaju vlasništvo javnosti (kojoj se inače ne treba nekritički predavati), koja će, ne samo zbog sklonosti zamoru, u svom konformizmu nametati onima koji se prevare da homo sapiensu dostave i malo vatre, da budu „savesni do poročnosti“, postanu „automati griže savesti“.

To je opasni trik transfera odgovornosti – vodeći stotine megdana, ti budi savestan i odgovoran umesto nas. Mi imamo neke druge poslove! Koje?

Drugo, oni koji imaju unutrašnju potrebu da razotkrivaju neistine ili da se suprotstave poluistinama, koji pokušavaju da nam ukažu na zablude i predrasude, počinju vremenom da nas uznemiravaju, nerviraju kao svedoci naših padova i niskosti – ukratko, postaju zamorni.

Još iz Biblije znamo da oni koji imaju smelosti da govore i deluju nezavisno i kritički loše prolaze (setite se samo sudbina znanih i neznanih proroka).

Sioran se pita „otkuda to da u životu, kao u književnosti, pobuna, čak i čista, ima prizvuk laži, dok pomirenost sa sudbinom uvek ostavlja utisak istinitosti?“

Čini mi se da slom jednog društva počinje slomom kompetentnosti.

I stoga su povremena javljanja profesora Zorana Radovanovića značajna i imaju lekovitu ulogu u našim sada već prilično redukovanim životima: potpuno nevažno da li se sa njima slažemo ili ne!

Uprkos nepreciznosti termina „intelektualac“, u varljivoj senci pretpostavljene moralne misije nalazi se i danas uzvišeno određivanje tog pojma kao osobe koja „(1) ima duboku zabrinutost za pitanja od javnog značaja; (2) ima osećaj lične odgovornost za državu; (3) sklon je sagledavanju političkih i društvenih pitanja kroz prizmu moralnosti; (4) smatra se obaveznim da zahteva konačne logične zaključke; i (5) ubeđen je da je nešto krenulo pogrešnim putem i zahteva popravku“. Sa izvesnom setom se konstatuje da je epoha i važnost tradicionalnih javnih intelektualaca nepovratno prošla, posebno u vremenu koje je definisano kao „smrt ekspertskog mišljenja“ i u kome traje nepomirljiv rascep između znanja i informacija.

A možda ipak i nije!

Redovi koje ćete u ovoj knjizi pročitati biće, nadam se, dovoljno ubedljivi da vam potvrde da profesor Zoran Radovanović dosledno sledi svoj samonametnuti i ne retko gorki put nezavisnog intelektualca – samo po mojoj računici, već četrdesetak godina.

Želim mu da nastavi, a stvari samo unekoliko pojednostavi: „Ono što se zna, uvažavati kao znanje, a ono što se ne zna, uvažavati kao neznanje: to je znanje.“

Autor je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.