Foto: Medija centar

Brojna istraživanja svedoče da su parlamenti i političke partije institucije sa najnižim stepenom poverenja. Demokratiji su potrebni aktivni građani koji učestvuju u javnom životu i u periodu između izbora. U traganju za načinima kako da se javne političke odluke donose putem diskusije, rasprave i javnih konsultacija između svih zainteresovanih strana, sve više se govori i piše o deliberativnoj (diskurzivnoj) demokratiji.

Deliberacija u sebi sadrži dijalog, raspravu, razložno sagledavanje i preispitivanje važnih pitanja u cilju donošenja optimalnih odluka. Tokom deliberacije do rešenja se dolazi na osnovu razmene ideja, informacija, argumenata, a ne na osnovu poretka moći i mehanizama prinude. U komunikacijskom procesu razmene unutar javne arene akteri slušaju i uvažavaju jedni druge. Deliberacijom se rešavaju nesporazumi i sporovi, približavaju se stavovi i postiže saglasnost oko temeljnih pitanja. Donete odluke bivaju usklađenije sa javnim vrednostima, zajedničkim interesima i prioritetima građana. Deliberacija povećava političku participaciju, ali i legitimnost. NJena prednost je u racionalnosti, otvorenosti ka javnosti, traganju za merom između privatnog i javnog, ličnog i opšteg dobra. Pretpostavka za to je otvorenost za druge, međusobno razumevanje, sposobnost da se sluša i sasluša, odnosno uvaži bolji argument.

U Srbiji deliberacija je potrebna u građenju konsenzusa za novi Ustav. U regionu – to je put ka rekoncilijaciji – pomirenju nakon perioda konflikta. Ukazujući na značajnu ulogu deliberativne demokratije kod kreiranja institucija, James Fishkin koristi poznate reči iz Federalističkih spisa, tvoraca američkog ustava („očeva osnivača“): „američka demokratija rođena je u raspravi oko utemeljenja u kojoj se Medison i Hamilton zagovarali proces ‘uzastopnih filtracija’ u kojima su stavovi javnosti ‘pročišćeni i prošireni’ putem ‘prolaska kroz izabrano telo građana'“. Poznato je da je američki ustav iz 1787. sastavljen od sedam članova, za preko dvesta trideset godina imao samo 27 amandmana, od kojih prvih deset u prve četiri godine u okviru Bila o pravima (Bill of Rights). Poređenja radi, za isto vreme jedna Francuska je promenila sedamnaest ustava. Srbija je od 1835. do 2006. promenila 11 ustava. Da je bilo deliberacije, ishod ne bi bio takav. Što je više deliberacije, veće je i trajanje usvojenih rešenja.

Deliberacija je krvotok demokratskog vođenja politike. Deliberativne konsultacije neophodne su i u fazi oblikovanja i u fazi realizacije politike. Važan mehanizam za deliberaciju jeste decentralizovanje procesa donošenja političkih odluka i podela odgovornosti različitih nivoa vlasti. Ovo nije nimalo lako kada postoji izrazit nesklad u interesima i vrednostima. Deliberacija i javne konsultacije pri usvajanju zakona u neposrednoj su vezi sa šansama za njihovu primenu. Lakše se podvrgavate odlukama ako ste učestvovali u njihovom donošenju. Mnoge naše javne prakse koje su bazirane na nekim normama, statutima, administrativnim praksama i pravilima, trebale bi da budu rezultat deliberativnih razmatranja u skladu sa javnim vrednostima. Kako ističe Jirg Štajner – ako empirijski svet ne odgovara normativnim idealima, empirijski svet mora da se promeni. Što je više delibaracije, to su veće šanse da se usvojena rešenja i političke odluke približavaju normativnim vrednostima i idealima. Čak i kada je teško postići da se različita argumentacija uzme u razmatranje, vredi pokušati. Postavlja se pitanje da li građani zaista odlučuju o izboru institucija i javnih politika ili se njihova odluka svodi na odluku o onima koji će dalje odlučivati? Glasanje i odlučivanje koje bi bilo rezultat deliberacije podrazumeva da se stvori odgovarajući društveni kontekst, kako bi javnost razmotrila valjanost i sadržaj argumenata, kako bi bile uzete u obzir nove informacije i imao na umu javni interes. Deliberativnost omogućuje široj publici da u javnom interesu razmišlja, da postane angažovanija, kao i informisanija, da odluči na temelju sadržaja, a ne po načelima grupne psihologije i da dođe do nearbitrarnoga izražavanja kolektivne političke volje.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka