Moždana smrt srpske opozicije

Ej, ustvrdila profesorka ustavnog prava da je Vučić na predsedničkim izborima iz zenice oka narodnog ukrao ni manje ni više nego 319.000 glasova. Tačnije, 319.048, s obzirom na to da je tvrdnja tima Saše Jankovića na čelu sa dotičnom gospođom Rakić Vodinelić zasnovana na algebarskim manipulacijama: Aleksandar Vučić je, kažu, u proseku na svakom biračkom mestu sebi pripisao 38 nepostojećih glasova, a kada se to pomnoži sa ukupno 8.396 biračkih mesta, koliko ih ima u Srbiji, dođe se do te famozne brojke 319.048. Posle množenja, po prirodi računa usledilo je oduzimanje, pa su Saša i Vesna uz pomoć moćnog digitrona skresali onih 1,9 miliona glasova, koliko je za Vučića, po RIK-u, 2. aprila glasalo građana Srbije, na manje od 1,6 miliona i – eto ti drugog kruga predsedničkih izbora.

Čitam komentar: „Posle ovakve tvrdnje nema nazad. Ili će Aleksandar Vučić ići u zatvor, ili će Saša Janković završiti političku karijeru pre nego što ju je započeo“. I zaista, može li biti političke budućnosti za društvance koje, izjedeno u vlastitoj nemoći, na imbecilnim lažima misli da temelji svoj opstanak na demokratskom prosceniju. Pogotovo kada mu je, navodno, preambula političkog delovanja vladavina prava. A optužiti nekoga bez dokaza, i pri tome se predstavljati kao profesor(ka) prava, već je skandal sam po sebi. Da i ne govorim o tome koliko je teza po kojoj je na svakom biračkom mestu, u proseku, AV-u pridodato cirka 38 glasova neopisivo blesava, a potonja jednačina toliko diletantski postavljena da je svakom kome mržnja prema Vučiću nije mozak popila odmah bilo jasno kako se ova „matematika“ ima završiti.

I šta da im čovek posle svega kaže, a da to ne bude uvreda ili dijagnoza. Dobili su ovi samonikli izdanci sa deponije DOS-a lekciju da je nemoguće i biti za pravnu državu i biti lažov. Larmati o nekakvoj Vučićevoj diktaturi, a zapravo zagovarati deligitimizaciju svih institucija i samim tim diktaturu. Razbaštinjeni su o jednom trošku. Svaki pristojan čovek u Srbiji danas se stidi što mu ovakvi „brane demokratiju“. Stidi se umesto njih zato što istinske demokratije nema bez moralnih standarda. No, sumnjam da će ovu grupu zagovornika dosizma to opametiti. Jer, ti moralni pigmeji ne samo što hoće da nam isperu mozak, oni žele i da ga uštirkaju. Zato, je li Vučić danas opasniji od Saše Jankovića? Nije, nipošto. Da li je maligniji za Srbiju od profesorke? Bogami jok, naprotiv.

Još jednom se pokazalo da danas postoje samo korisni za Srbiju i oni koji joj rade o glavi.

Nikada na opozicionoj sceni Srbije nije bilo ovakvog taloga koji, kao u lošoj operi, čak i kada iskrvari do nogu poražen u prvom činu hoće da peva završnu ariju. Da zaista vole Srbiju, pevali bi na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj operi, neku drugu ariju. Ponovo ću parafrazirati Aleksandra Tijanića: „Članstvo u ovom žanru – prožute političke elite – po državu je korisno koliko i hemoroidi“. Čak ni ocvalom DS-u nisu potrebne ovako efemerne zdravstvene poteškoće. Kada se problem uoči na vreme, lečenje ne traje dugo. U suprotnom, zna doći do veoma ozbiljnih komplikacija, a rezultat na kraju može biti da na encefalografu srpske opozicije ostane samo ravna linija. Moždana smrt.