Čedomir Petrović Foto: Milovan MilenkovićGorana Markovića sreo sam u životu dva ili tri puta. Više onako u prolazu. Nisam igrao ni u jednom njegovom filmu, što mi daje pravo da napišem nešto što zaista mislim.
O kapitalnim filmovima Jugoslovenske i Srpske kinematografije, Gorana Markovića, morao bih da napišem poseban tekst.
Filmski centar Srbije, odbija da dodeli novac za njegov film. Takvom reditelju se i ne čita scenario, već se dodeljuju blanko najveća moguća materijalna sredstva.
To je kao zvati Marlon Branda na probno snimanje za ulogu Don Korleonea u Kumu.
To je kazna za slobodu umetnika, da izrekne svoje mišljenje o onima koji su danas na vlasti i najveća tragedija Srbije, kroz celu njenu istoriju.
Jedna sekvenca, iz bilo kog Goranovog filma vredi više od celokupne srpske Vlade, svih njenih ministara, sa sve premijerkom, koja traži od Vučića da sazida ludnicu za sve one umetnike koji žele da njihov kraj dođe što pre.
Bilo bi poželjno upoznati Evropu i ceo svet, da Vučić i premijerka hoće da strpaju u ludnicu umetnike i da ovakva Srbija više ne može da postoji.
Imao sam to zadovoljstvo da upoznam roditelje Gorana Markovića i da radim sa njima profesionalno.
Veliki Olivera i Rade Marković, danas bi bili tužni i ogorčeni.
O osobi koja je tako nečasno i bestidno napala i izvršila partijski zadatak, ne bih.
To su mali i zli ljudi, koji će brzo biti zaboravljeni. Njima smetaju, talenat, znanje, kreativnost, ideje, sloboda mišljenja i govora. Sve ono što sami nisu nikad mogli da imaju i steknu.
Goran Marković, ostaje u svom narodu, Nacionalna klasa.
Autor je dramski umetnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
