Foto: Luka JovanovićDok i dalje traje istraga u vezi sa padom nadstrešnice u Novom Sadu, studenti i celokupna domaća javnost nastavljaju da insistiraju na pitanju utvrđivanja odgovornosti za ovu tragediju.
Ovaj zahtev za odgovornošću – možda najznačajniji koji je istaknut tokom ovih meseci protesta – delom je proistekao iz straha da se u slučaju tragedije u Novom Sadu ne ponovi scenario koji smo imali prilike da vidimo u slučaju masakra u OŠ Vladislav Ribnikar.
Ta paralela je značajna upravo iz razloga što su u tom slučaju od samog početka država i zaštitnici njenih interesa insistirali na ispitivanju postojanja isključivo krivične odgovornosti bez razmatranja institucionalnih propusta koji predstavljaju osnov za utvrđivanje (građanske) odgovornosti.
Pokušaji da se neki od tih propusta utvrde kroz rad Anketnog odbora u Narodnoj skupštini sasečeni su u korenu i pre nego što je odbor uopšte i počeo sa radom.
Ni javnost, ni studenti, nisu zaboravili na koji način i pod kojim okolnostima je to učinjeno, kao i ko su bili glavni akteri zaslužni za takav ishod.
Posmatrano iz današnje perspektive, tadašnje ukidanje anketnog odbora nesumljivo je doprinelo tome da se društvena i politička događanja nakon tragedije u Novom Sadu odvijaju tačno onako kako se odvijaju.
Dok iščekujemo ishod sudskih postupaka u vezi sa tragedijom u OŠ Vladislav Ribnikar – uključujući tu i 1 (jedan) postupak u kojem je tužena sama škola za naknadu štete – nemoguće je ne pitati se:
Da li u i slučaju nadstrešnice u Novom Sadu možemo očekivati ponavljanje sličnog obrasca?
Da bi se oslobodio sopstvene odgovornosti za pad nadstrešnice, „sistem“ mora da utvrdi da je šteta koja je nastala njenim padom uzrokovana isključivo radnjama trećeg lica (ili trećih lica) koje on – kao vlasnik objekta – nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao niti izbeći niti otkloniti.
Alternativno, ukoliko bi se utvrdilo da su ta lica tek delimično doprinela nastupanju štetnog događaja, ona bi sa “sistemom” solidarno odgovarala za nastalu štetu – srazmerno težini sopstvene krivice.
Upravo u tom ključu valjalo bi posmatrati priče o odgovornosti “struke” koje smo slušali u nedeljama neposredno nakon tragedije, kao i (neuspele) insinuacije da je tragedija zapravo bila posledica nekakvog terorističkog akta, a koje su plasirane od strane provladinih medija.
Isto tako, on nam pomaže da bolje razumemo i prirodu pritisaka kojima je od strane državnih zvaničnika bilo izloženo novosadsko tužilaštvo i istraga koju je ono vodilo u vezi sa padom nadstrešnice.
Sve navedeno ima za cilj da relativizuje i zataška odgovornost koju “sistem” i država koju je isti taj sistem zaposeo snose za tragediju u Novom Sadu, kao i da se kao do jedinog mogućeg dođe do onog ishoda koji pitanje te odgovornosti ni ne postavlja.
Vraćanje nazad optužnice nastale upravo pod tim pritiscima, kao i naredba Višeg suda u Novom Sadu da se dopuni “okončana” istraga, predstavljalo je svojevrsno “odbijanje poslušnosti” od strane sudskog veća koje je tu naredbu donelo da u tome učestvuje.
Međutim, taj jedan čin prkosa teško da će osujetiti “sistem” u nastojanjima da iskoristi sve institucionalne i vanistitucionalne poluge koje mu stoje na raspolaganju da dođe do za njega jedinog prihvatljivog ishoda.
Svesni su ovoga i studenti, i upravo zbog toga ostaju istrajni u svojem zahtevu za odgovornošću i sudskim epilogom tragedije u Novom Sadu koji bi bio jedino prihvatljiv ne samo za porodice stradalih već i za sve građane Srbije. Sa svoje strane se neću zalagati za ništa manje od toga, jer takav ishod mislim da zaslužuju i porodice oštećenih i studenti i nijedan drugi!
Autor je advokat iz Beograda
Tekst je prvobitno objavljen na internet stranici Foruma za bezbednost i demokratiju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
