Naprednjački duh sa fantomkom

… kada država žmuri na nasilje spram političkih protivnika po nalogu najveće stranke vlasti, koje isti ti batinaši sprovode u svakom mestu gde se održavaju lokalni izbori, faktura za te i takve usluge ispostavlja se na stadionu Partizana, pred milionskim auditorijumom. Što je najgore kad god su ovi isti ljudi na vlasti, slike najbezobzirnijeg nasilja, zastrašujuće mržnje, scena krvi, užasa i smrti šalju se u svet kao slika Srbije. Ostaci demokratskog društva već skoro godinu i po dana ukazuju da država ne može i ne sme da toleriše činjenicu da su kompletni idioti naložili svojim udarnim legionima da sa fantomkama izvedu rušenje u Hercegovačkoj. Zbivanja na Partizanovom stadionu direktna su posledica i činjenice da je javnost ove zemlje savila i glavu i kičmu, dok je najmoćniji čovek u državi pravdao prebijanje direktora fudbalskog kluba, njegovog vozača i obezbeđenja, na parkingu fudbalskog kluba Partizana, četiri dana posle rušenja u Hercegovačkoj ulici. Posle samo par meseci, jednog od vinovnika tog nedela umesto na optuženičkoj klupi, videli smo u čitulji. Ubice koju su iz crnog BMW ispalile rafale, pobegle su ulicom Gospodara Vučića u nepoznatom pravcu, pravo ka tribinama stadiona Partizana.

U noći 24. aprila 2016. godine, u Hercegovačkoj ulici u Beogradu, pušten je duh sa fantomkom iz Pandorine kutije zla. Koketiranje sa zlom, sa nasiljem, sa huliganima koji sebe zovu navijačima, te noći preraslo je u pakt o otvorenoj saradnji, koji je overen svakom slomljenom ciglom iz Savamale i zapečaćen krvlju na stadionu Partizana. Problem je nastao onog trenutka kada je postalo jasno da u Srbiji nema baš svakog dana lokalnih izbora, još manje noćnog rušenja pod fantomkama, da ne mogu baš svi ni da se uhlebe u bandama za obezbeđenje niti u novoformiranim agencijama za prodaju igrača i pružanje usluga javnim preduzećima. A kriminalcima je novac potreban svakog dana. Oni nose masivne zlatne krstove oko vrata, oni imaju patriotske tetovaže, oni su dobri momci iz kraja i vernici koji poste, ali glave neposlušnih po partijskom nalogu razbijaju i sredom i petkom i na crveno slovo, mada je svako slovo u kalendaru sa njima uglavnom crno.

Dozu internacionalnosti i jugonostalgije na neredima na stadionu Partizana dali su po informacijama iz policije i gosti iz Hrvatske. Dok je užasnuta Srbija gledala zastrašujuće scene nasilja a roditelji sklanjali decu od malih ekrana, po ćoškovima Srbije još ponegde je odjekivao ciničan smeh zluradih pojedinaca koji su kao jeftinu samoreklamu i farsu doživeli činjenicu da je Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, platio novčanu kaznu u iznosu od 40.000 dinara, kada je popio čašu šampanjca na fudbalskom stadionu, posle pobede naše reprezentacije nad Rumunijom 2009. godine. Koju mu je pride izrekao tadašnji sudija za prekršaje a današnji zaštitnik građana Zoran Pašalić, ali koga niko iz aktuelne vlasti zbog toga nije izložio progonu i šikaniranju. Jer institucije se grade tako što se zakoni koji se donose primenjuju na sve građane, koji su pred tim zakonom jednaki. Ali u Srbiji su ovi sa fantomkama napredno jednakiji. Pa su za zakon najčešće nedostupni.

„Samo prividno izgleda da je sport na marginama društva i izvan temeljnih društvenih tokova. Sport može biti obrazac i instrument za istraživanje beskrajnog polja društvenosti, sredstvo za identifikovanje opštedruštvenog stanja, kretanja i promena u društvu“ – piše između ostalog u Nacionalnoj strategiji za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama za period od 2013. do 2018. godine koju je usvojila vlada u kojoj je dominirala Srpska napredna stranka. Ima li bolje definicije današnjeg stanja u društvu od ove.

Kada ovome dodamo činjenicu da su BOTOVI i njihove napredne misli sa ekrana računara dospele pravo u skupštinu, u kome su tri dana podnosili amandmane kako bi ućutkali opoziciju, a potom iste povukli neposredno pre glasanja, šta mogu da očekuju građani Srbije. Ko je ta snaga koja može da zaustavi pokrenutu spiralu nasilja u kojoj se poslanici Mariniki Tepić preti kao nekada Slavku Ćuruviji. U kojoj nas ružičasti neplatiša poreza u ime svoje medijske imperije svakodnevnim otvorenim pismima podseća na to šta retki i slobodni novinari smeju da objave, a šta ne bi po njegovom skromnom mišljenju trebalo da ode u etar i sekira vođu.

Bojim se da je naše kretanje postalo nekontrolisano, da je onaj pilot iz aviona iz predizbornog spota ispustio komande iz ruku, a da je kopilot umesto pilotske kacige natakao fantomku. Ali nema smirenog glasa koji će vam kazati:

„Ovo bi mogla da bude najgora noćna mora!“

Jer ovo je sada naša realnost. Onaj uspavani putnik u avionu, koji leti brže, jače i bolje, uljuljkan procentima i rejtinzima, teško da će još dugo svojim hipnotišućim glasom smiriti putnike u avionu koji pada. Pri tome ne brinite za njega, on ima padobran. A mi imamo Partizanov jug. Svakoga dana. U školi, na ulici, na stadionu, u Hercegovačkoj.

Sećam se zemljotresa u Bukureštu marta 1977. godine. Bio sam kod svog kuma u zgradi kada je zatreslo. Dok smo preskakali po nekoliko stepenika, u mrklom mraku, začuo se glas predsednika kućnog saveta:

„Samo bez panike, biće manje žrtava!“

Za sada jaka zebnja još uvek nije ustupila mesto panici, ali Partizanov jug vas čeka čim izađete iz svog stana.

Autor je član DS, bivši narodni poslanik