Narodu se usta ne mogu zapušiti

Da pomenemo samo neke funkcije i položaje uhapšenih, jer za sve bi bio potreban ogroman prostor: predsednik opštine Obrenovac, nekad bio v.d. direktora Elektroprivrede Srbije, doskorašnja gradonačelnica Niša i čitav politički vrh toga grada, bivši sekretar Sekretarijata za poslove legalizacije objekata u Beogradu, načelnik u Geodetskom zavodu, neki direktori javnih preduzeća… Pred tužiocima odgovaraju za zloupotrebu položaja radi sticanja imovinske koristi.

Bila bi zanimljiva evidencija partijske pripadnosti uhapšenih, ali i bez nje sve nam je jasno. Na položajima sa kojih se moglo krasti bili su (i jesu) „provereni“ ljudi iz stranke na vlasti. Takođe, valjalo bi da stručnjaci urade analizu koliko su ukupno oštećeni budžeti (poreski obveznici) zbog zloupotrebe položaja i koliko kilometara autoputa bi se za taj novac moglo uraditi.

Niz pitanja bi se ovde moglo postaviti. Prvo je pitanje selekcije, odnosno kriterijuma za izbor ljudi koji treba da budu na odgovornim položajima. Normalno je da stranka na vlasti na odgovorna mesta postavlja svoje ljude. I Tramp to radi. Ali oni moraju biti istaknuti stručnjaci za posao koji im se poverava i moralno čisti.

Ovde to nije slučaj nego su na najvažnije položaje postavljani lojalisti, ljudi odani stranci, preciznije – odani novcu. Iz toga sledi jasan zaključak: mnogi su u vladajuću stranku ušli ne zbog njenog programa ili ideje nego iz koristoljublja. Takvi će joj, kad zapadne u probleme, prvi okrenuti leđa.

I sam predsednik Aleksandar Vučić je više puta govorio da nije zadovoljan radom Vlade i da više od polovine ministara treba zameniti novim ljudima. Postavlja se i pitanje izbora kadra za najviše državne funkcije. Zar se kroz prethodnu aktivnost i rezultate u stručnom radu nije moglo sagledati ko može biti uspešan ministar i koji resor može da vodi? Ili je, možda, glavni kriterijum bila odanost, lojalnost šefu?

Narodu se usta ne mogu zapušiti. Sve je više komentara da sadašnja kampanja borbe protiv korupcije ide suviše plitko. Hapse se „sitne ribe“, a one krupne se izvlače. Ova akcija ne treba da bude akcija nego sistem treba stalno da deluje tako da korupciju svede na minimum. Sada se grebe po površini, a treba ići i u dubinu i visinu. Mnogi su se na politici toliko obogatili da to narodu „bode oči“ i on po tome, opravdano, procenjuje ne samo vlast nego i stanje u celini i pita se u kakvom to društvu mi živimo.

Vlast može povratiti poverenje naroda jedino ako se oslobodi karijerista u svojim redovima i svih onih koji položaj shvataju kao mogućnost za lično bogaćenje. Narod sve vidi, a naročito je to očigledno u manjim mestima.

U jednoj poznatoj banji jedan čovek, nekadašnji funkcioner, je glavni investitor, vlasnik je više stanova. Čak je kupio stan i u Dubaiju. LJudi u prodavnicama i kafanama pominju njegovo ime, ali niko to neće javno reći. Plaše se suda. Ali i tom tihom mnjenju ništa ne izmiče, jer „nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na viđelo izići“ (Jevanđelje po Luki). A „na viđelo“ je izišlo mnogo.

Partijski bogataši kupuju nekretnine, zemljište, preseljavaju se na Zapad, odlaze u bogatije zemlje, školuju decu u Engleskoj. NJihovu odanost Partiji plaćaju poreski obveznici.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.