Naša kineska zemlja

Razlika je u tome što seljak, za razliku od države, zadržava imovinu, njive hraniteljke, a samo mora drugog cara da plaća. Onaj ko se nije rodio na zemlji, ko sa njom nije rastao i srastao, ko ne poznanje njen miris, suvotu i vlagu, ko je nije prevrtao, orao i sejao, koga nije hranila, nesvestan je njene nemerljive vrednosti.

Nesvestan je činjenice kakvo je to bogatstvo kad (kao potpisnik teksta) zna da je od zemljine kore to parče planete samo njegovo.
Puna je istorija ustanaka i buna, krvavih vojevanja i zatiranja, praznih kolevki i neznanih grobova. I naša je zemlja, poput svih malih zemalja, teško širila svoj posed, još teže ga branila.

Dva su prethodna veka bila vreme u kome je zemlja rasla u svakom smislu; pola veka iza nas je vreme koje preti njenim rastakanjem, odumiranjem, po pesimistima – nestajanjem.

Ne samo zbog kosovske priče, koja nije odskora (kako neki tumače) već se njeno trajanje meri vekovima, a sada se samo „dopričava“ na najnepovoljniji način, mnogo se još teških stvari, čini se, iza brda valja. I nije to primarni, često od štampe apostrofirani strah od tamnijih nevoljnika (migranata) koji stižu do naših predela.

Mnogo opasniji faktor od tog ljudskog je onaj materijalni — kapital. I onaj sa Zapada, koji dolazi bez nosilaca (ljudi), i onaj sa Istoka, gde uz novac dolazi i ljudstvo, zaposeda ne samo naše ulice i gradove, već i druge prostore: pruge, polja, reke.

I u danima kada sam došao na rad u ovaj otrovima i brdima jalovine ok(r)užen grad, u kome sam proveo više od dve trećine života, odradio svoj vek, izrodio decu i unučad, bilo je stranaca u njemu: manji broj angažovanih u rudniku (uglavnom sa Zapada) i studenata Tehničkog fakulteta iz nesvrstanih zemalja, od kojih su najbrojniji bili Palestinci. Sticajem okolnosti, upoznao sam mnoge – svi su uglavnom dobro (neki i savršeno) znali naš jezik; bili su uključeni u mnogo toga u Boru: sećam se izuzetne književne večeri u biblioteci koju su priredili na našem jeziku.

U ovom stanu, gde sam se uselio pre tačno 35 godina, prethodno je stanovao Palestinac Fuad Abusara, oženjen konobaricom Radom, iz omiljene kafane nad Ekspres restoranom, koji danas zjapi razbijenih stakala, moguće čak posran unutra.

Ne sećam se kada smo prvi put videli Kineze. I u kom se zabitom delu neke uličice otvorila prva radnja, u koju smo ulazili namršteni sa nipodaštavajućim izrazom. To je vreme nespojivo sa današnjim, kada na celom kompleksu nekadašnjeg državnog (i šire) giganta vijore njihove zastave, blještavo sijaju nama nečitljivi natpisi, vrte se njihove kugle.

Ne samo Robna kuća Beograd, trgovinski ponos, Tehnopromet i mnogi izlozi u njihovom vlasništvu (i punoj ekspanziji) u glavnim ulicama sada „krase“ rudarski grad, već iz dana u dan niču novi objekti i lokali – niče čitav jedan beli montažni grad sa nekoliko hiljada stanovnika na prilasku sa juga; grad nepoznanica; grad u koji se ne može ući. Bor, blizu ulaza u pogone, što je u samom centru, vrvi od Kineza.

I, za razliku od nekadašnjih Palestinaca i inih, sem obostranog ignorantskog mimoilaska pri susretu, ovde nema ničeg drugog. Ni geografskih, ni istorijskih, ni jezičkih, ni kulturnih veza i spojeva.

Ničeg nema. Ni njihovog uticajnog upliva, ni privike na naše okolnosti (nemoguća asimilacija). Jaz, jedan golemi jaz, koga ne mogu da premoste ni povremene donacije, više u svrhu „otkupa“ grehova za poharanu zemlju, za dodatno zatrovana izvorišta i reke, za porušene vrhove planina, za otete njive.

O onome što ne znam, o odnosu Kineza prema zaposlenima, što nisam iskusio, ne mogu da pišem; moje iskustvo sa drugim kineskim vlasnicima (u penziju sam otišao iz Njolonga, drugog proizvođača elektromotora u svetu) je pozitivno: kao član kolegijuma, u susretima sa delom njihovog rukovodstva uveren sam u korektnost, gotovo gospodstvenost; svaki od njih ima evropsko ime: direktor za Evropu, u Londonu – Džejms Han (došao da me isprati u penziju!), finansijska direktorica u Srbiji – Lidija.

Nespojivo sa prethodnim austro-nemačkim vlasnicima, koji su, da podsetim, uz rumunski Kuprum i našeg tajkuna bele brade, bili na korak od kupovine RTB Bor, pre Dzi ina (tako se pravilno izgovara).

Ne znam kako bih reagovao da Kinezi u mom selu otkupe i poruše kuću u kojoj sam spoznavao život sa teže strane, moje njive koje sada rastu u korov i trnje potope otrovnim jezerom jalovine i mulja, potope i groblje gde leže kosti mojih ranoumrlih roditelja, i gde ću, za neko vreme, da im se pridružim i ja (žena se nešto nećka) svestan činjenice da ćemo svi, vremenom, biti zauvek izbrisani iz sveta i sećanja (bar oni, kojih u zapisima nema).

Znam da se ovde neće zaustaviti. Da će, po pričama koje se čuju, uskoro raseliti, razrušiti i potopiti vlaško selo Veliki Krivelj, u kome imam više prijatelja, no u mom umirućem selu. Da će razrušiti i potopiti Oštrelj, iz koga je jedan od mojih zetova, da će nestati ono dvorište i kuća u koju idem i ono groblje u kome ukopavaju pretke. Da će to biti sudbina i Metovnice. I Slatine.

Da će porušiti deo Bora gde ide podzemna pruga, iz koje vozovi (poput sivih miševa iz rupe) izlaze i pored raspadnute železničke stanice, brekću pod mojom terasom, sa desetinama prepunih vagona ili opasnih cisterni, ka tuđim odredištima.

Ne znam da li su kupili samo naša bogatstva – rudu, bakar i ostalo, računajući i neprebrojno zlato na lokaciji koju će im možda Ovo koje je jedino zna – prodati.

Ili je zauvek prodata i naša zemlja, ne samo u Boru, već i u Vojvodini, Mačvi… Naša polja, koja će sutra, kad se sve kao iz bazena za baštu iscrpi, s razlikom što se bazen ponovo puni a rudišta ne, ostati ne samo devastirana u potpunosti već i tuđa. Kineska.
Pa će tako naša „rođina“, na svu žalost, ličiti na ponjavu koju su pojeli moljci.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.