Ne mogu da gledam kič

Naterao me je da spomenem da je i Novi Sad već dugo u tom kolu.

Volela sam Skoplje u svoje vreme, sve sa Bit čaršijom, ljudima, atmosferom. Posle ovih poraznih podataka, sigurno tamo neću otići. Ne mogu da gledam kič i propadanje, prostotu svake vrste. Da sve nije jako žalosno, bilo bi smešno. Naročito što se neko tamo identifikuje sa antičkim narodom, a pritom se služi poluistinama.

I Beograd sam volela, kao gimnzijalka sam išla na pozorišne predstave sa mojim razredom (vozom!), kasnije sa suprugom u mnoga pozorišta, operu, na izložbe. Sada već decenijama izbegavam Beograd, prosto se ne osećam više dobro tamo.

U Novom Sadu je destrukcija počela još ranije. Prvo je srušena barokna, jermenska crkva koja ni sada ne bi bila na putu novog bulevara. (U Evropi ima samo tri jermenske crkve, naša je bila četvrta.)

Srušena je najvećim delom lepa, građanska Jevrejska ulica, navodno radi novog pozorišta koje je na mestu gde mu mesto nije. A i pozorište je takvo da mu mesto u Novom Sadu nije. Holovi i foajei su kao krtičnjaci, arhitektura od poljskog umetnika je nikakva. Autorsko delo je prepravljano bez osećaja za sklad. Pre dve nedelje sam se vratila iz Šćećina pa bih svakom poželela da vidi tamošnju filharmoniju, eksterijer i enterijere, pozornicu. To je nešto fantastično!

Zato je tom delu Komisija Evropske unije dodelija prestižnu nagradu za savremenu aritekturu 2015. Novi Sad zaslužuje lepše pozorište, a kraj Dunava je bilo i previše mesta. Ovom građevinom zaklonjena je i inače simpatična i lepa Uspenska Crkva.

U nekadašnjoj Jevrejskoj ulici, a na mestu stambenih zgrada izgrađen je Apolo centar i malo dalje Poštanska štedionica, obe u istom, novokomponovanom kičig stilu, te narušavaju sklad okolnih zgrada. Ista je i stambena zgrada na uglu Kosovske ulice i Trga Republike, kod gimnazije. A šta reći za mnogobrojne privatne kuće sa kulama i lavovima.

Sramni kič nalazi se na nekada lepom, skromnom Trgu mladenaca. Tu je sedamdesetih godina sazidan neki quasi slavoluk i „ograda od bunara“ u njegovoj blizini. Niko ne zna šta su umetnici hteli da kažu i pokažu. To se nikako ne uklapa u ambijent okolnih građanskih zgrada sa početka XX veka.

Pravoslavne crkve se zadnjih godina grade sve u istom kič „stilu“ koji je krajnje neprikladan za današnje vreme. Ove crkve, ima ih više, zaista su trajno naružile grad. Pogledajte kakve se crkve i od kakvih materijala danas grade.

Ko malo putuje, zna šta se gradi i kakva se umetnička dela danas ostvaruju u toj oblasti, pa i u Grčkoj. Vreme 12. i 13. veka davno je prošlo, ali su tadašnje crkve i manastiri bili u skladu sa vremenom, i u ondašnjem stilu, pa su i sada prelepi, kao i pravoslavna crkva u Sremskoj Kamenici, podignuta pre blizu 300 g. A ove kvazi imitacije su zaista ružne i ni ne liče na njihove tobože uzore iz tog vremena. Ako se to pravda tradicijom, onda tradicija ponekada znači i odsustvo progresa.

Nije za utehu, ali ću još da dodam da posle moje prošlogodišnje posete voljenom Splitu, a nakon višedecenijske čežnje za tim gradom, ni tamo više ne želim da odem.

Čestitam Goranu Markoviću na jako dobrom i zanimljivom napisu i na njegovom celokupnom delu. Nadam se da će istrajati u nastojanju da pozitivno utiče na ovo posrnulo društvo, no znam da to nije lako.

Radujem se da takvih pametnih, lepih, hrabrih , duhovitih i angažovanih ljudi kao Goran Marković ipak ima u ovom razorenom društvu.

Autorka je redovna profesorka u penziji Medicinskog fakulteta u Novom Sadu