Kaže ovaj pametni čovek – kada Kristinu i Vojislava imate toliko u našem realnom životu (da ne kažem rijalitiju od života), nemoguće da ih nema u književnosti. Književnost nam je onakva kakva nam je država, odnosno život, zaključuje mudri Vladimir.

Slažem se: ne može nam neki društveni segment biti drugačiji nego nam je društvo u celini. Stoga mi nije jasno kako mnogi, pa i pasionirani čitači Danasa, koji vredno zarađuju na pisanju komentara, misle da nam je zdravstvo loše, a veruju da živimo u nikada boljem, da ne kažem zlatnom dobu? Kako to da je neponovljivi Vučić uspeo sve da sredi, osim zdravstva, koje je „raspadnuto“, gde caruju „nebriga i bahati doktori“, koji su „korumpirani, nestručni i ravnodušni“ da citiram samo neke komentare od prošle nedelje? Da li je zaista moguće da u savršenom društvu kakvo je naše zdravstvo toliko škripi?! Da li je onda potrebno da se stanjem u zdravstvu bave ministar zdravlja i predsednik (kada već može ženskom odbojkom), ili autor ovih redova? I da li za ovakvo katastrofalno stanje u zdravstvu ovu vlast valja „kazniti“ na sledećim izborima?

Da kažem svoje mišljenje: medicina zaista nije dobra.

Delom je to objektivno – nije dobra nigde u svetu.

Prastara antička dilema: da li su važnije misli ili čula, u medicini više ne postoji – doktori su se u potpunosti oslonili na čula a razmišljanje je danas gotovo proterano iz ordinacija. Medicinom danas smatramo samo ono što vidimo, a sve ono što je sa one strane čulnog medicina smatra praznoverjem – što je kompromituje kao nauku, tvrdi Karl Jaspers. Zapadna medicina, kojoj navodno težimo, toliko je nehumana da se Hipokrat okreće u grobu – medicina već dugo nije umetnost, kako je ovaj genije sa ostrva Kos propovedao. Odavno je u ovoj civilizaciji pacijent prestao da bude subjekat i postao je samo bezimeni objekat lečenja. Studenti medicine, koje je bolonjska deklaracija učinila zombijima koji pamte a ne razmišljaju, ne uče se empatiji nego bodovima i to „prenosivim“ ne bi li postali „mobilni“. Bolonja je ukinula svaku vrstu elitizma, pa i onog saznajnog. Savremeno medicinsko obrazovanje čini sve da uproseči kvalitet i tako doktora iz Skoplja ili Niša učini kompatibilnim sa poslom u Kelnu ili Hamburgu, gde će dotični raditi sa kreativnošću jednakoj onoj koju imaju radnici Zastave u Kragujevcu. Niko više ne pominje preventivnu medicinu: savremeno zdravstvo čeka da bolest obogalji pacijenta zadovoljno trljajući ruke – biće mesta za skupe lekove i još skuplje intervencije „koje život znače“. Standard civilizacije danas je „evidence base medicine“ i pisanje „protokola“ za lečenje koji se smatraju lekarskim „svetim pismom“. Kada smo pacijenti, želimo da nas leče kao pojedinca, kao ime i prezime, ali kada smo lekari, teraju nas da lečimo po protokolima – odnosno sve pacijente na isti način! Izostanak bilo kakve želje za individualizacijom lečenja i bezdušnost savremene medicine, nisu dakle naš patent, ali se ovde to jako dobro primilo. Kao što se svaka nakaradnost Zapada najlakše prima na vazda neprovetrenom Balkanu.

Od silnih doktora, običnih i onih nauka, ovde ne živimo ni duže ni zdravije: na osnovu ispitivanja Euro Health Consumer-a zdravstvo Srbije nalazi se na evropskom dnu. Nije to isključivo zbog beslovesnosti savremene medicine: uspeli smo, dakle, da civilizacijskom zdravstvenom besmislu dodamo nemali obol.

Nauka, koju ovde svi zdušno zagovaraju, u suštini služi samo napredovanju pojedinca, a ne uvećanju čovekove moći nad prirodom kako je želeo empirista Frensis Bejkon. Srpski „naučni“ larpurlartizam. Ni mi ne uvažavamo preventivnu medicinu! Tako dijagnozu „dete rođeno malo za gestaciono doba“ – moguće najznačajniju dijagnozu u savremenoj medicini koja opisuje decu koja se rađaju kritično sitna (njih 10%) i time se „programiraju“ za adultne bolesti, za šlog ili infarkt u četrdesetim i pedesetim godinama života naš Fond za zdravstvo „ne priznaje“ jer se, kako kažu, ne uklapa u famozni „DSG“ sistem – zapadni patent koji će nam navodno pomoći da jeftinije lečimo ljude. I ne samo na primeru ove dijagnoze: sistem DSG („dijagnostički srodne grupe“) u interpretaciji srpskih zdravstvenih vlasti ne priznaje niti bilo kakvu drugu preventivnu medicinu – ceo je sistem fokusiran na starije i umiruće pacijente! Pa i naš ministar zdravlja ne organizuje akcija brige o trudnicama nego „besplatno“ meri pritisak našim najstarijima i otvara pušionice na aerodromima. Tako on shvata medicinu. Kada razmislite o informaciji preuzetoj sa sajta Instituta za javno zdravlje Batut da je danas skoro 18.000 lekara manje zaposleno nego 2011. godine (102.000 naspram 120.000), počnete da se pitate: kome je namenjena milijarda Vučićevih evra za zdravstvo? Koji će lekari koristiti ovaj novi nalet entuzijazma našeg predsednika: oni koji su umrli ili oni koji su otišli u Nemačku? Mladi lekari zasigurno ne, jer njih nema.

Pa kako naše zdravstvo, sa teretom koji donose tekovine „zapadne“ medicine te uz „DSG“ i zakone o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju kao u vreme Josipa Broza uopšte opstaje?

Odgovor je jednostavan: na leđima entuzijazma pojedinaca atlasovaca.

Zdravstvo u Srbiji ne uređuje nikakav sistem, već posvećenost i humanost lekara i sestara pojedinaca. Zbog toga, a ne zbog navodnih investicija u zdravstvo, građani Srbije mogu da budu spokojni. Neka samo budu pametni i pronađu takve zdravstvene radnike – ima ih na hiljade…

Ne postoji u Srbiji niti jedna društvena delatnost u kojoj je toliko entuzijazma, poleta, humanosti i ličnog žrtvovanja. Gotfrid Lajbnic je rekao da je ljubav osećaj zadovoljstva zbog sreće drugog! U tome je dakle tajna – mnogi naši lekari i sestre u stvari vole svoje pacijente! Neka Zlatibor Lončar mirno spava…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu