Nekoliko poruka i preporuka predsedniku

Jedna od njegovih lako uočljivih, baš izdaleka vidljivih osobina jeste neprijemčivost za konstatacije i ocene koje mu ne idu u prilog.

Naš PR je jako osetljiv na kritike, on štaviše ne podnosi lako mišljenja koja su oprečna njegovim, a povodom nekih tvrdnji i stavova on se pokadšto zna vidljivo uzbuditi.

Ta uzbuđenja su impregnirana izvesnom, često vidljivom netrpeljivošću, a reakcije mu se povremeno izlivaju preko granica prirodno očekivane predsedničke kurtoazije.

On sa osobitim nadahnućem govori o pljačkašima narodnog novca, o sumnjivim bogatunima, o finansijski podnadulim tajkunima i o bivšim zvaničnicima koje i posle nepune decenije proglašava za krivce aktuelnih privrednih poteškoća.

Za sadašnje privredne i druge uspehe on je na neki način vidovit, uspeva da zapazi i ono što drugima obavezno i redovno promiče, a nikada ne pominje da bi nešto od onoga što se doživljava kao pozitivno u aktuelnim odnosima i tendencijama moglo da bude zakasneli refleks ili odocnela posledica odluka donesenih u ono ranije vreme, kad su zemljom upravljali bivši političari na koje svaljuje drvlje i kamenje.

U svom nezadovoljstvu i antagonizmu prema onima koji ga kritikuju PR zna da bude veoma ljutit.

Poslednji put to je došlo do izražaja u njegovom nastupu od 7. aprila, koji je po običaju bio prikazan na većem broju televizija, povodom najnovije akcije pripremanja novih poklona za penzionere, ovoga puta u obliku paketića sa vitaminsko-mineralnim preparatima.

PR posebno voli pezionere i nije prvi put da njih posebno tretira, sa elementima koji se drugim društvenim slojevima ne pružaju.

Nije baš lako dokučiti otkud ta specijalna ljubav baš prema (nama) penzionerima: nisu penzioneri ni lepi ni mladi, a čini se da sa godinama popuštaju i tanje se i njihove intelektualne sposobnosti.

Oskudna penzionerska mašta može ovom prilikom i na ovom mestu da identifikuje samo jedan razlog ove dirljive simpatije – penzioneri su krupan segment biračkog tela, a njihove godine i poodavno vreme u kome su mentalno formirani imaju za posledicu da se kao glasači ne svim izborima ponašaju na specifičan način.

Može biti da ova pretpostavka nije tačna, ali nema sumnje da ona daje razložan povod za osnovanu sumnju.

Oko tih paketića PR je jetko konstatovao da će oni koji ga ne podržavaju zbog nečega zameriti što je ta akcija tempirana baš sada, a zatim dodaje da bi se našao na udaru te nedobronamerne kritike i da je sve to odgođeno npr. za oktobar, dodajući da bi ga optužili da penzionere korumpira pred izbore koji se očekuju u narednoj godini.

Kad god da se ti paketići podele, kaže PR, on će se naći na udaru kritika.

A mogu li kritike biti opravdane ako se sigurno mogu očekivati i za dve tako različito tempirane akcije? Šta god u ovom slučaju uradim, kakvo god vreme da se odabere, kritike neće izostati; eto dokaza da su pristrasne, neopravdane i zlonamerne.

Ovo je tačka na kojoj je potrebno decidirano razjašnjenje.

Sasvim je tačno da će PR za ovakvu odluku biti kritikovan, ali ne sledi da će kritike biti pristrasne i neobjektivne.

Naprotiv, kad god da krene sa ovim za neke lepim poklonom, on će moći i morati opravdano da bude kritikovan. Među brojnim razlozima za opravdanost ovakvih kritika neka budu navedena tek dva.

Prvo, PR za ove rabote jednostavno nije nadležan.

Njegov posao je da deli odlikovanja, prima akreditive od stranih ambasadora, protokolarno da učestvuje na raznim nacionalnim manifestacijama i sl. Ovi pokloni su jedna praktična operacija i mogu i treba da ih odrade nadležni resori.

A taj posao i nije naročito složen niti izazovan da traži angažovanje baš najvišeg zvaničnika u ovoj državi.

Mogu ga na zadovoljavajući način obaviti i postojeći po resorima rasuti kadrovi, pa makar da i nisu izabrani po kriterijumima sposobnosti i kompetentnosti nego na način koji je kod nas osveštan dugom tradicijom – po liniji partijske odanosti.

Druga jednako važna stvar koja opravdava kritike žestoko upravljene ka PR-u jeste nedostatak tzv. transparentnosti u donošenju odluke i njenoj realizaciji.

Zbog navodne hitnosti nisu primenjene obavezne procedure propisane za javne nabavke nego se išlo po skraćenom postupku koji se ne da valjano kontrolisati.

U jednom propisu dodat je član sa sufiksom a koji Vladi daje mogućnost da u specijalnim situacijama postupi hitno, ne opterećujući se zakonom o javnim nabavkama.

No, čak i ta odredba može da bude i bez sumnje će biti predmet dobro zasnovane kritike: opasno je i potencijalno štetno da se izvršnoj vlasti tek tako daje mogućnost da zaobiđe važne propise.

Kozi se daje ovlašćenje da po svom izboru razmakne ogradu koja opasuje leju kupusa.

Kad PR udesi da se ovakav posao obavi mimo važećih propisa i na način koji vlast odabere kao celishodan, javlja se osnovana sumnja.

Mnogi glasači, posebno oni iz penzionerskih redova, imaju u PR-a beskrajno poverenje i osnovana sumnja za njih nije problem jer se kod njih i ne javlja.

No, da nema mesta bojazni niko, osim PR-a, ne može znati, a ona generiše bokor nepovoljnih posledica u koje se ovde ne može ulaziti.

Dovoljno je reći da ovakve akcije daju podsticaj i ohrabrenje brojnim drugim akterima u sistemu za koje ne samo da postoje razlozi za osnovanu sumnju nego čak i čvrsti razlozi da će posegnuti za teškim zloupotrebama.

Nije baš slučajno što je na međunarodnim listama Srbija jedna od najkorumpiranijih zemalja na svetu.

Opredeljenje za preki, netransparentni put ima se, dakle, ceniti ne samo na osnovu eventualnog poverenja u najvišu vlast u državi – iako iskustvo pokazuje da i preveliko poverenje izaziva odstupanja od ispravnih puteva rešavanja relevantnih problema, tj. poverenje kvari one na koje je usredsređeno – nego i na osnovu snažnih i brojnih indirektnih efekata tog poverenja, tj. na osnovu zloupotreba koje nekritičko poverenje generiše diljem sistema kao celine.

PR se izložio trenutnoj kritici zbog javnosti nedostupnog prekog puta obezbeđenja ovih poklona za njemu posebno omiljen deo biračkog tela, a alternativa zakonski propisanog puta javnih nabavki izložila bi ga, dakle, drugim i drukčijim kritikama zbog malog vremenskog odstojanja u odnosu na predstojeće izbore.

Ovo vredi naglasiti iz jednog posebnog ugla: obe kritike bile bi opravdane, ali ne zbog ovakvog ili onakvog vremenskog lociranja nego zbog posezanja u oblasti za koje PR nije nadležan i zbog faktičkog isključenja javnosti iz ovog delikatnog posla.

Na ovoj tački vredi još jednom podsetiti na pravo značenje vladavine prava. Ono sadrži dve krupne pojmovne sastavnice: (1) građanima je dozvoljeno sve što zakon izričito ne zabranjuje, i (2) zvaničnicima je dozvoljeno samo ono što im propisi direktno nalažu i za šta ih sasvim neposredno ovlašćuju.

Zaletanje u domen „tuđih“ resora zakonski je prekršaj a ono za šta je naš PR formalno ovlašćen predstavlja praktično zanemarljiv deo njegovih ukupnih aktivnosti.

Iz ovog razjašnjenja direktno sledi i preporuka: PR treba da se vrati u okvire svojih ustavnih ovlašćenja pa makar ona definisala surovo skučen prostor za njegovu snažnu i bujnu aktivističku orijentaciju.

On bi u tom pogledu mogao da se ugleda na svog prethodnika i bivšeg partijskog šefa T. Nikolića, koji se kretao u okviru ovlašćenja, a po isteku mandata praktički se isključio iz politike.

Preporuka iz prethodnog pasusa na liniji je slogana koji se tako često čuje baš iz redova vladajuće stranke, a to je da svako treba da radi svoj posao.

Široko i silovito angažovanje PR-a u domenima koji pripadaju pojedinim resorima – kao što je ugovaranje rokova za završetak pojedinih infrastrukturnih projekata, nabavka respiratora i naknada zaostalih plata u privatnim firmama uz povezivanje staža – delom je verovatno posledica nedovoljno kompetentnih i neosposobljenih kadrova koji su primljeni ne po stručnoj nego po partijskoj liniji treba rešavati tako što će u resore i na njihovo čelo biti postavljani sposobniji ljudi a ne povećanim angažovanjem samog PR-a koji na taj način eventualno kompenzira njihov nezadovoljavajući učinak.

Mnogo toga u našoj državi može se značajno popraviti ako se najzad ozbiljno shvati i prihvati formula na kojoj vlast toliko insistira, a to je da svako radi (samo) svoj posao.

Autor je profesor emeritus