Nova šansa za DS

Bez obzira na njegovu nevidljivu ruku koja je kontrolisala poslednje događaje u DS-u, nije on jedini krivac za frustrirajuće nerazumevanje koje vlada ne samo između demokrata, već unutar celokupnog opozicionog bloka.

Nekada se na sastancima opozicije cenila sposobnost da se pronađe formulacija kojom se iskazuje neslaganje bez suvišne iritacije neistomišljenika.

Danas, pojedini lideri opozicije ne prestaju da bojkot tretiraju kao purifikaciono sredstvo i da ga nameću kao deo obavezne sezonske higijene.

Često ti sastanci liče na odloženi snimak nedeljnog popodneva u Zadruzi gde se biraju gazda i potrčko, gde se deli budžet i gde svako svakom ima nešto da dobaci, zameri ili zapreti.

Za sada eksplozivni odnosi uspevaju da se sakriju od očiju javnosti i svi se nadamo da će protagonisti permanentno napetih odnosa u bojkot-opoziciji smoći snage da konflikte ne potisnu i zanemare, već da ih racionalno razreše.

Nove varnice unutar Udružene opozicije Srbije oko saradnje sa strankama koje su uprkos objavljenom bojkotu izašle na izbore samo je vrh ledenog brega u koji opozicioni Titanik tvrdoglavo udara iznova i iznova.

Demokrate još uvek u magnovenju traže uzroke atrofije svoje stranke zarobljeni u dve vremenske dimenzije – opterećujuću prošlost i besciljnu sadašnjost.

Još od pada sa vlasti DS-u se nameće podređeni položaj u odnosu na izneverene birače, osvetoljubivu vlast i podozrivu opoziciju.

Biračima je nametnuta slika o kataklizmičnom periodu od 2008. do 2012. godine za šta nepodeljenu odgovornost snosi DS.

Reč je o kombinaciji ekonomske devastacije zemlje, koruptivne partokratije i neprestanih nacionalnih poniženja.

Ta zamka koja je vešto postavljena za razočarano, iznureno i razdražjivo biračko telo sadrži brojne neistine, zlonamernosti i poluistine.

Kredo naprednjačkog kahetizma bazira se na licemernoj i manipulativnoj vrednosnoj podeli na njih koji drže monopol nad poštenjem i istinom i sve ostale koji su ojadili državu i narod za milijarde – valutu izaberite sami.

Kada ovu spin premisu ubacite u magični softver političkog marketinga, onda dobijete ubojito oružje protiv opozicije koja nikada nije bila imuna na skandale.

Pitanje od milion dolara glasi – zašto su se Srbi pomirili sa tim da im život protekne u danu mrmota.

Sve se ponavlja i sve je samo bleda verzija prethodno doživljenog iskustva.

Vučićev „Beograd na vodi“ gradi se sa istom megalomanskom manijom kao Miloševićev nikada završeni Europolis.

Vučićev metro je nastavak Slobine Beovoz fatamorgane.

Obojica su želela da Srbiju brzim prugama povedu u progres, ali su je posle decenije uzastopnih ponižavajućih poraza odveli na slepi kolosek.

Ponekad su i sintaksički gotovo identični.

Mi koji se sećamo Miloševićevog govora posle prodaje Telekoma u kojem je ekstatično uzviknuo da Srbija ima najveći BDP rast nismo ni slutili da ćemo reprizu te bestidne farse gledati dvadeset godina kasnije.

I šta sad?

Kako se suprotstaviti?

Šta ponuditi?

Ako je Vučić dobio drugu šansu, na nju svakako ima pravo i Demokratska stranka.

On je ostavio zemlju izopštenu iz sveta, mi smo skinuli sankcije i ukinuli vize.

On je hteo da vodi ratove koje je i Milošević pokušavao da okonča, mi smo regionalne probleme rešavali dijalogom i vodili miroljubivu politiku.

Njegova vlada bila je nalogodavac političkih ubistava, mi smo pružali ruku pomirenja političkim protivnicima.

U iskrenom napadu samokritike ne smemo praviti samo vrednosna poređenja već i upoređivati greške.

Iza njega su ostajale masovne grobnice, iza nas kolone otpuštenih radnika.

Njegovu vladu narod je srušio motkama, našu je oborio olovkama.

Greške nas spajaju i u sadašnjosti.

Ono što je trebalo privatizovati mi (i Vučić i DS) smo podržavili i obrnuto.

Od političke partije napravili smo državno preduzeće, a od zajedničke države ličnu svojinu.

Članove smo pretvorili u saprofitnu floru koja parazitira po upravnim i nadzornim odborima javnih ustanova i ultraprofitnih kompanija.

I on i mi koristili smo usluge teledirigovane opozicije.

Mi Stranke srpskog jedinstva, on stranke Srpske desnice.

Mi otpatke SPS-a, on otpatke DS-a.

Mi Branislava Ivkovića, on Branislava Lečića.

I njega i nas podržavao je Marjan Rističević.

I njemu i nama pevala je Ceca.

I njega i nas gostio je Palma!

Da ne govorimo o organskoj povezanosti preko preletača koji su nam postali zajednička rodbina.

Nekadašnje demokrate na steroidima postale su naprednjaci na hemoroidima (basarizam).

Ipak, moramo po svaku cenu izaći iz zamke da smo svi isti.

Taj privid upravo koristi vlast kako bi sasekla u korenu bilo kakvu želju za promenom.

Vlast se više ne hvali kako je dobra, jer u to ne može ubediti nijednog Srbina sa inteligencijom većom od brojem cipela.

Garant njihovog o(p)stanka na vlasti nije dokaz da su oni dobri, već da je opozicija loša.

Sve dok su građani zgroženi satanizovanom opozicijom njihova vlast je sigurna.

Zato mi moramo da pokažemo da smo se promenili, da smo postali drugačiji, da nudimo bolju, garantovanu i održivu alternativu.

Gde god vlast pokazuje primer sile, mi moramo pokazati silu primera.

Gde god oni kanonizuju prostakluk, mi moramo pokazati nadmoć pristojnosti.

Na mesto gde oni kandiduju ljudske supozitorije, mi moramo nuditi kadrove sa integritetom.

Samo tako možemo povratiti poverenje birača i samo tako možemo prefarbati nametnute slike izmišljene realnosti.

Autor je član GO Demokratske stranke