Novac građana za ljubav prema srpskoj zastavi

Citirani novinski komentar je jedan od mnogih koje su proteklih dana mediji posvetili početku realizacije više projekata planiranih od strane beogradskih vlasti.

Inače veliko interesovanje medija je sasvim normalna i logična posledica činjenice da neki, čak većina tih projekata (pasarela i gondola na Kalemegdanu, panoramski točak, veštačka stena u Košutnjaku, ogromni jarbol na Ušću..) još od kad su bili samo u najavi, izazivaju brojne dileme i kritike, čak i zgražavanja i struke i građana. To što ljudi koji iza projekata stoje ignorišu mnoštvo otvorenih važnih pitanja pre svega estetske i kulturološke ali i funkcionalne i finansijske prirode izaziva sve jače reakcije. I ovih dana smo tako bili svedoci ne samo oštrih kritika nego i faktičkog „uličnog“ otpora građana ogorčenih sečom drveća radi izgradnje gondole pa i „internacionalizacije“ problema. Na sastanku Upravnog odbora „Europa Nostra“ u Beču pre nekoliko dana, odlučeno je da se podrži kampanja protiv izgradnje gondole i za zaštitu ambijentalne celine vrednog istorijskog spomenika, Kalemegdana.

Ova podrška protestantima od najstarije i najuglednije među evropskim organizacijama koje se bave zaštitom kulturne baštine, koja deluje već decenijama i okuplja predstavnike iz preko 40 zemalja, ima „specifičnu težinu“ koja izvesno nije za potcenjivanje.

Za temu sam, moglo bi se reći i pomalo „subjektivno zainteresovan“. Pre nepune godine, kad je ideja o džinovskom i izuzetno skupom jarbolu lansirana, bio sam predmet čak i zvaničnog saopštenja vladajuće stranke i „kritičkih“ opaski njenog predsednika i morao sam na insinuacije da „ne volim našu zastavu“ pa samim tim „ne volim Srbiju“ te da „zloupotrebljavam“ funkciju koju sam tada vršio, da odgovaram javnim saopštenjima. A povod za te optužbe je bilo to što sam javno izrazio mišljenje da bi veliki iznos novca umesto za megalomanski jarbol bilo pametnije upotrebiti za uređivanje ili opremanje neke bolničke ili školske ustanove. I što sam na društvenoj mreži Tviter pokrenuo anketu posvećenu tom pitanju. Uzgred, nije posebno bitno ali jeste indikativno, u toj anketi je od oko dve hiljade ljudi koji su uzeli učešće, ideju o jarbolu podržalo 11%, njih 26% bilo je protiv a čak 63% ocenilo je kao besmislenu. Na sličan način sam bio involviran i u slučaj gondole. I tu je u anketi koju sam otvorio, od sličnog broja učesnika , 4% mislilo da projekat ima smisla, 26% da nema a 70% da je besmislen.

Ali šta god građani, odnosno javnost, i opšta i stručna mislili, radovi u vezi sa gondolom su, i bez po zakonu nužne dozvole, već počeli. A i jarbol će kažu dići samo se početak radova odlaže za jesen i jarbol „skraćuje“ za trećinu.

Što nas vraća na komentar sa početka ovog teksta , kao, mislim „dobru“ ilustraciju nečeg što, nažalost, postaje tipično za našu sredinu – velikog i rastućeg raskoraka između racionalnih očekivanja i stvarnosti.

Dakle „gradske vlasti su smanjile to čudo na osamdeset metara visine, a samim tim će se rasipati manje novca. Sve ostalo je pod velikim znakom pitanja.“

Već i na prvi pogled zvuči sasvim logično. I u praksi bi bilo potvrđeno kao tačno manje više svuda. A kod nas? E, kod nas je i to, najblaže rečeno, pod velikim, velikim znakom pitanja.

Skraćenje jarbola nije propraćeno i „skraćenjem“ planiranih sredstava. Šta više, u odnosu na projekciju iz vremena kad je lansirana ideja o jarbolu (jednom velikom i grupi manjih) „cena“ je povećana sa inače ogromnih 360 miliona na preko 400 miliona dinara!

Niko od nadležnih ne misli da za ovo javnosti duguje nekakvo objašnjenje?

Sa gondolom su stvari još zanimljivije. Beogradska gondola, od one koja se istovremeno gradi na Zlatiboru treba da bude kraća (1:9 km), da ima manje kabina (25:50), manje stubova (6:36), i da, za razliku od nje nema međustanice. A planira se da bude skuplja. I u apsolutnom iznosu (18:15 milijardi dinara) i razume se, relativno, po kilometru, neverovatnih 10 puta skuplja!

Postoji neko prihvatljivo, racionalno objašnjenje? Niko od nadležnih ne misli da ga duguje? Misle da je dovoljno da u kamere TV, opušteno, uz osmeh, samozadovoljno i autoritativno javnosti saopšte – „sredstva su obezbeđena“? A svaki put kad izgovore famozno „sredstva su obezbeđena“ morali bi se podsetiti šta to zapravo znači.

Jer, ne sme biti spora u vezi sa tim ko zapravo obezbeđuje sredstva. Ona su uvek“obezbeđena“ tako što ih je, koristeći raspoložive poreske, fiskalne instrumente, država odnosno vlast uzela od građana. Ili tako što ih je pozajmila od nekog kreditora kome će, uz kamatu, da ih vraća novcem koji će od njih tek da uzme.

Sredstva uvek „obezbeđuju“ građani. Oni isti zbog kojih država i vlast uopšte i postoje. Te dve notorne činjenice ljudi koji vrše vlast, razume se, pod pretpostavkom da to rade odgovorno, nikad ne bi smeli da zaborave. Neodgovorno, čak bezobrazno je „zaboravljati“ da vršenje vlasti može da podrazumeva i povlačenje poteza koji ne nailaze na odobravanje i podršku građana ali da to nikako ne isključuje obavezu da se građanima, koji sve pa i te poteze vlasti finansiraju, polaže (čist) račun.

Autor je advokat