O putevima i stranputicama

Naravno, cilj o kojem govori Aleksandar Vučić svakako je nesporan. Svi želimo da zemlja doživi ekonomski procvat, da dosegnemo nivo pune zaposlenosti, da povećamo standard, da se izborimo sa korupcijom, da izgradimo efikasan zdravstveni sistem, da značajno podignemo nivo obrazovnog sistema, da unapredimo nauku i tehnološki razvoj, da premrežimo zemlju autoputevima, da uklonimo divlje deponije… Drugim rečima, i da ne bismo ovaj spisak odužili u nedogled, svi želimo da uredimo našu zajedničku kuću i svima nam je ambicija da Srbija zasija.

Problem nastaje, međutim, kada se osvrnemo na sredstvo kojim se navedeni cilj želi postići. U misli Aleksandra Vučića, to sredstvo može isključivo biti učlanjenje Srbije u Evropsku uniju. Problem nastaje i kada se pogledaju koraci koje na tom evropskom putu Srbija treba da preduzme.

Naime, Aleksandar Vučić nas na tom putu prvo poziva da razmislimo o sopstvenim greškama i sopstvenoj krivici („makar delimičnoj“) iz prošlosti kroz karakteristično pitanje koje postavlja: „Kako smo to mi, uvek najpametniji, uspeli da sve ujedinimo protiv sebe. Nije li nas naš inat preskupo stajao? Nismo li mogli da budemo realniji u svojim željama i zahtevima (…)“. U ovim upitnim rečenicama gotovo je sve pogrešno. Od činjenice da nikada nisu „svi“ bili ujedinjeni protiv nas, do naivne ideje da smo mogli da preokrenemo one koji zaista jesu bili protiv nas tih godina. U suštini, Aleksandar Vučić se ovim pozivom direktno nadovezuje na navodnu potrebu reinterpretacije istorije koja bi se nalazila na tragu zvanične zapadne verzije jugoslovenske krize i koju su do sada u Srbiji promovisale razne nevladine organizacije i LDP. Istina je da su ratovi iz poslednje decenije prošlog veka Srbiji bili nametnuti i da je borba srpskog naroda bila legitimna. Tu činjenicu ne može i ne sme da promeni ni preispitivanje koje logično sledi nakon svakog poraza.

Prvi potpredsednik Vlade nas takođe poziva da promenimo „naš odnos prema Evropi i zapadnom svetu“, ističući istovremeno da Srbija ne želi „da krije i da se stidi“ svojih stavova.

Pozivanje na promenu odnosa u najmanju ruku može da čudi jer se odnosi između država ne zasnivaju na emocijama i prijateljstvu već na golom računu. Srbija svoje odnose sa svetom mora da gradi isključivo na osnovu sopstvenih interesa, bez ikakvih kompleksa (posebno bez kompleksa niže vrednosti), bez ljubavi i bez mržnje. To je aksiom koji Aleksandar Vučić svojim pozivom suštinski ignoriše. Naivna je takođe i ideja da će „prijateljski“ odnosi sa Evropom i zapadnim svetom omogućiti Srbiji da ne „krije svoje stavove“, što se uostalom jasno vidi na primeru Kosova i Metohije.

Najveći problem u tekstu prvog potpredsednika Vlade leži, međutim, u odabiru samog sredstva i ideji da se ne može stvoriti „pristojna i normalna Srbija“ bez članstva u EU. Nezavisno od pitanja neizvesne budućnosti EU u njenom sadašnjem obliku, konstatacije da EU odavno više nije prostor ekonomskog blagostanja, kao i pitanja da li bi Srbija uopšte mogla da postane njena punopravna članica u narednih deset ili petnaest godina, makar i eksplicitno prihvatila secesiju svoje južne pokrajine, navedena ideja je naprosto pogrešna. EU ne predstavlja garanciju modernizacije, kao što ne predstavlja ni njen nužan uslov. I to je empirijska činjenica.

Sasvim suprotno od stava prvog potpredsednika Vlade, može se stvoriti pristojna i normalna Srbija bez članstva u EU. Može se stvoriti pristojna i normalna Srbija bez prihvatanja istorijskih neistina o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, „genocidu“ u Srebrenici i opštoj srpskoj odgovornosti. Može se stvoriti pristojna i normalna Srbija a da ne budemo prva generacija u modernoj istoriji Srbije koja će, predajući Kosovo i Metohiju, svojoj deci ostaviti manju državu nego onu koju je zatekla svojim rođenjem. Ne samo da se može, već se i mora jer je to zapravo jedini put, koliko god on težak i komplikovan bio, da bi se „pristojna i normalna Srbija“ stvorila.

I upravo je tu osnovna greška Aleksandra Vučića. Iako na momente sasvim pravilno ističe da se u ovoj zemlji ne radi dovoljno, i da prečesto čekamo da nam stvari padnu s neba, i on sam upada u istu zamku smatrajući da se sredstvo za postizanje cilja nalazi izvan nas samih. Zapravo, najveća greška Aleksandra Vučića je što Srbiji ne nudi put ka modernizaciji, već prečicu zvanu EU. Problem je, međutim, što u ovako ozbiljnim pitanjima, koja zadiru u sudbine ljudi i sudbine nacija, prečice nikada ne postoje. Postoje samo putevi i stranputice.

Autor je potpredsednik Demokratske stranke Srbije