Foto: Foto: Fonet/Aleksandar Levajković

Takođe moj sistem vrednosti izgrađen je na poštovanju slobode svakog građanina ove zemlje, na neprikosnovenoj vladavini ljudskih prava, na univerzalnim vrednostima na kojima počivaju savremene evropske demokratije, a što je sve suprotno političkom delovanju SNS, te sebe s pravom smatram opozicijom današnjoj vlasti u Srbiji. Uz to predsednik države Srbije, Aleksandar Vučić, nikada se nije izjasnio i distancirao od najstrašnijeg perioda vlasti u novijoj istoriji Srbije u kojoj je učestvovao kao ministar informisanja. Tu epohu su obeležili ratovi, progoni, ubistva političkih protivnika, nasilje, sankcije, zastrašujući porast organizovanog kriminala, praćeni ekonomskim sunovratom, moralnim posrtanjem i nacionalnim propadanjem, koje je svoj vrhunac doživelo NATO okupacijom Kosova i Metohije.

Nemam potrebu da na ovaj način dokazujem svoju pripadnost srpskom rodu, ali ponekad je važno da čovek gostu u svojoj kući ukaže gde je došao i ko mu je ukazao gostoprimstvo. Moji preci su poreklom iz sela Sugubine iz Stare Srbije kod Ivanjice. Početkom Rusko-austrijsko-turskog rata, 1735. godine, moj predak Paun Jovanović pobi turske haračlije i ivanjičkog bega, te se Stari Vlah, Radeškovina, Sugubine i ovaj deo Srbije digoše na ustanak. U drugoj velikoj seobi Srba moji preci izbegoše u okolinu Čačka u selo Prijevor, a odatle posle još jednog sukoba sa osmanlijskim zavojevačima, sviše gnezdo pod Ovčarom u selu Dučalovići. U vreme Kočine Krajine 1787. godine čuvši zov slobode, Jovan Paunović iz Dučalovića sa četiri sina stade pod krstaš barjak srpstva i ode u još jedan boj za slobodu. Stoletne šume kod Topole i danas čuvaju njegov neznani grob. U velikoj seči knezova, 1804. godine, Turci pođoše i u Dučaloviće, ne bi li posekli i na kolje nabili glave Jovanovih sinova. Tu pod Ovčarom grobna mesta nađe dvadeset zavojevača. Od turskih haljina, Jovanovi potomci sašiše krstaš barjak od bele svile sa tri crvena krsta, simbolom Golgote, te se odazvaše bojnom pokliču vožda Karađorđa. Na Čegru 1809. mučeničkom smrću postrada i Vuk Jovanović a njegova glava počiva sa vitezovima srpstva uzidana u Ćele kulu u Nišu. Na Cveti 1815. ponovo se razvi krstaš barjak iz Dučalovića u Takovu. U boju na LJubiću postrada i Čedomir sin Jovanov spasavajući barjak Tanaska Rajića. Osvajajući Rudnik sa Arsenijom Lomom, Milivoje Jovanović sam savlada trojicu turskih megdandžija. Po Milivoju se mi i dan-danas prezivamo Milivojevići.

U vremena mira, na padinama Ovčarsko-kablarske klisure, ruke mojih predaka sa ostalim Srbima iz dragačevskog kraja obnoviše, odbraniše i sačuvaše deset manastira. Tih deset dragulja u kruni Ovčarsko-kablarske Svete gore brusiše i ruke monaha i igumana koji pre nego li primiše monaški postrig, živeše svetovnim životom u Dučalovićima kao Milivojevići.

Na bojni poklič kralja Petra Prvog Karađorđevića u Prvi i Drugi balkanski rat odazva se petnaest Milivojevića. U stroj srpstva stadoše i u Velikom ratu 1914.

Kostima dvanaest Milivojevića uz milion drugih srpskih besmrtnika omeđene su granice srpstva na Balkanu. Moj pradeda Čedomir počiva na Zejtinliku a njegov grob pod rednim brojem 5493 pored kandila osvetljava i sjaj Karađorđeve zvezde sa mačevima. NJegov sin a moj deda Božidar komandovao je u jurišu srpskih dobrovoljaca prilikom proboja Solunskog fronta na potezu Zapadnog Veternika. Još uvek srpska pokolenja pamte njegovu komandu: „Vojnici, junaci, na nož, na sablju, u oganj i vatru za slavu i čast Srbije, za mnom, braćo, sloboda nas zove!“

Božidar Milivojević trostruki je nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, tri puta je odlikovan Zlatnom Obilićevom medaljom za hrabrost i Ordenom belog orla sa mačevima. Po oslobođenju Srbije moj deda je 29. maja 1923. godine oženio Milevu Micu Dimitrijević, bratanicu prote Stevana Dimitrijevića, osnivača i prvog dekana Bogoslovskog fakulteta. Prota Stevan predavao je petorici srpskih patrijarha, Varnavi, Gavrilu Dožiću, Germanu, Pavlu i sadašnjem Irineju. Uz to bio je predani patriota, koji je formirao prvu komitsku četu u Skopskoj Crnoj Gori 1904. godine. Iz Rusije je 1918. spasio nekoliko hiljada belogardejaca organizujući njihovu evakuaciju u Srbiju. Sa Đorđem Rošom sprečio je preuzimanje manastira Hilandar od Grka.

Moj brat Slobodan Milivojević tokom NATO agresije bio je u jedinici koja je uklanjala kasetne bombe, proveravajući sadržaj kasetnih i drugih bombi na prisustvo radioaktivnih materija.

Ja sam odlikovan od strane Srpske pravoslavne crkve Ordenom cara Konstantina zbog pomoći pri obnovi crkve Lazarice. Kao pripadnik Gorske službe spasavanja učestvovao sam u oko hiljadu spasilačkih akcija.

Možda smo po vašim merilima mi nedovoljno Srbi, možda smo po vama vazda tromi i lenji kada je reč o žrtvovanju zarad otadžbine, možda smo i nedostojni da ispunimo vaše kriterijume za prijem među srpski rod. Ali eto, mi se našom krvlju upisasmo u naše matične knjige, a našim delima zapečatismo potvrdu o državljanstvu Srbije. Ni našim neprijateljima nismo brojali krvna zrnca, da vidimo ko su i od kojih su, a kamoli prijateljima koji nas u kuću pozovu. Pri tome, nikada nismo birali domaćina ili starešinu tuđe kuće.

Još kao deca naučeni smo da se na zvezde ne može pljunuti, al se može probati. Mada taj ko to proba uvek ostane popljuvan, jer mu se sopstvena pljuvačka vrati na čelo.

Pa ako vas put nanese ka Kruševcu, gospodine Čepurin, bili biste rado viđen gost u kući Milivojevića.

Autor je član DS i bivši narodni poslanik