(Od)ustani Srbijo! 1

Svake godine u ovo vreme, jedan deo javnosti lamentira nad propuštenim prilikama i izneverenim očekivanjima.

Drugi deo, pak, slavodobitno se smeška, psujući sve učesnike i aktere događaja koji se smatra prekretnicom novije istorije Srbije, zaklinjući se da se to više nikad neće dozvoliti ni ponoviti.

Oni su duboko uvereni da tog dana nije bilo nikakvog dešavanja naroda, već samo intervencije stranih službi, dok su prvi besni zbog takvog revizionizma i relativizacije.

I tako 21 godinu prva i druga Srbija pored drugih opštepoznatih tačaka raskola, ne mogu da se slože ni oko toga šta se na ulicama Beograda desilo 5. oktobra 2000. godine pa shodno tome, nema konsenzusa ni oko toga šta taj datum simbolizira, šta nam je odneo, a šta doneo.

Nema sumnje da bi sudbina 5. oktobra 2000. bila značajno drugačija da se nije desio 12. mart 2003.

Tako su ova dva datuma postala sudbinski vezana. Ali kao i o gore navedenom, ni o ovoj činjenici nema saglasnosti, odnosno smeru kojim je Srbija tog dana pošla.

Aktivnost kojoj ovih dana svedoče prolaznici u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, najbolja je ilustracija toga.

Radi se o prikupljanju potpisa podrške peticiji za oslobađanje Zvezdana Jovanovića, čoveka koji je ubistvom Zorana Đinđića preokrenuo točak 5. oktobra, osuđenog na maksimalnu zatvorsku kaznu prema krivičnom zakonodavstvu.

Inicijativu je pokrenuo osuđeni ratni zločinac preko fondacije pod nazivom Kapetan Dragan.

Oko štanda na kome se daju potpisi, puno je mladića u majicama sa likom osuđenog ubice premijera, koji su te 2003. verovatno tek učili svoje prve korake ili reči. Neki ljudi prilaze i potpisuju peticiju, dok su drugi zgroženi.

Čini se da smo u odnosu na sve prethodne godine u ovo pretpetooktobarsko vreme, ove godine najviše zaglibili.

Činjenica da je celokupna atmosfera u društvu takva da se neko usudio da u javnom prostoru izađe sa ovakvim zahtevom, najbolji je pokazatelj dubine blata u kome se Srbija nalazi 21 godinu nakon odlaska Slobodana Miloševića i ona je posledica trećeg važnog datuma u demokratskoj istoriji Srbije – 20. maj 2012. godine.

Ako je tokom perioda koji je trajao od dana kada je Zvezdan Jovanović snajperom smrtno ranio Đinđića do onog kada nam je Boris Tadić poručio da se vidimo u nekom drugom filmu i bilo mogućnosti da Srbija ostane ujedinjena oko vrednosti koje simbolizuje 5. oktobar 2000, sve čemu svedočimo od 2012. godine jasno pokazuje nešto sasvim suprotno.

Pokazuje da je namera onih koji ovu zemlju vode već devet godina, takva da nas ne samo odvedu ideološki daleko od tih tekovina, već nas na vrlo realističan način na dnevnom nivou vraćaju u kasne devedesete godine prošlog veka.

Osim pomenutog spektakla u Knez Mihailovoj, dovoljno je pogledati i medijske naslove ovih dana: u Aleksincu nestala cela porodica, predsednik iz Dubaija opravdava optuženog za proizvodnju tone marihuane, vojska podigla borbenu gotovost, oklopna vozila krenula ka Jarinju… dok se istovremeno medijski linč vrši nad svima koji u javnom prostoru na bilo koji način kritikuju bilo koji potez rukovodstva države.

Ne bi bilo baš potpuno precizno reći da legitimitet za to daje većinska Srbija, kako god se ona zvala.

To zapravo čini grupacija nastala kao proizvod matrice koja osim jasno vidljivih mehanizama pritisaka na birače, obuhvata i prirodu našeg izbornog sistema, uticaj globalnih trendova, razočarenje prethodnim propuštenim prilikama koje je dovelo do opšteg nepoverenje svih u sve, ali i činjenicu da je sada, za razliku od Miloševićeve ere, mnogo lakše odustati od Srbije, odnosno spakovati kofere sa kartom u jednom pravcu.

Upravo je ta grupacija ona sa početka teksta koja se iz petnih žila trudi da izbriše kolektivno sećanje na 5. oktobar 2000. i razloge koji su do njega doveli.

Njenom stvaranju doprineli su, što svesno, što nesvesno, i neki kojima su petooktobarske vrednosti zapravo predstavljale samo paravan i to se mora jasno i otvoreno reći.

Ako do 2012. i nismo mogli pretpostaviti gde ćemo biti 2021, kristalno je jasno da smo kroz sve ove godine kao žabe polako ali sigurno skuvani svi zajedno u jedan isti blatnjavi bućkuriš, koji je samo naizgled bućkuriš.

Bez obzira na razlike u mišljenju o tome šta se desilo 5. oktobra 2000, 12. marta 2003. ili 20. maja 2012. godine, jedina suštinska podela koja u Srbiji postoji, evo skoro deceniju, jeste podela na njih i sve nas ostale, obespravljene, ostavljene da se metodama samopomoći borimo za egzistenciju, dostojanstvo, integritet, a ponekad i osnovna ljudska prava i slobode koje su se na ovim prostorima teškom mukom osvajale.

I svi mi takvi, vrtimo se u začaranom krugu, potpuno nesvesni da postojećim ponašanjima i reakcijama, zapravo sebi vezujemo i ruke i noge koje bi nam pomogle da iz tog kruga izađemo.

U ime nekadašnjeg 5. oktobra, istim metodama pokušavamo da ga ponovimo, iako ni neprijatelj a ni mi više nismo isti, iako je globalni kontekst potpuno drugačiji i na koncu, iako smo u međuvremenu imali i jedan 12. mart i jedan 20. maj.

U ime svega što je simbolizovao 5. oktobar svima koji su njemu svedočili, u njemu učestvovali i njegove tekovine branili, vreme je da Srbija dobije novi istorijski datum.

Novi datum, kao rezultat nove borbe, drugačijih aktera i metoda.

Sve drugo smo probali, sve drugo je već viđeno i sve drugo je svakim pokušajem samo donosilo penale glavi i srcu uzurpatorske hobotnice koja sebe naziva vladajućom političkom strankom, a shodno tome i svima ostalima koji su na bilo koji način imali korist od 12. marta i 20. maja.

Srbija više ni fizički nema vremena da čeka.

Onih koji žele da se bore za normalnu državu koja neće režati na susede, u kojoj funkcioniše podela vlasti, a osnovna ljudska prava su svima garantovana, sve je manje.

Oni ili razočarani odustaju od borbe ili odlaze.

Vreme je da se podvuče crta i odlučimo: dža ili bu?

Da ustanemo, svesni svih mogućnosti, ali i ograničenja kapaciteta i resursa kojima raspolažemo, mobilišemo sve što je moguće ili odustanemo?

Svesni da je najvažniji kapital tog 5. oktobra bila nada, a da su nam sada najveće prepreke nepoverenje i izneverena očekivanja.

Usudiću se da kažem da je moja generacija možda i ponajviše bila kolateralna šteta sva ova tri istorijska datuma.

Bili smo dovoljno mladi 2000. godine da poverujemo da je za Srbiju vredelo boriti se, doprineli toj borbi, ne znajući da je tako lako vratiti društvo na retrogradnu putanju.

Takođe, dovoljno odrasli i odgovorni da Srbiju ne napuštamo ni nakon 12. marta ili 20. maja, pokušavajući da odbranimo 5. oktobar.

I tako, spašavajući ga, propustili smo i priliku da od Srbije odustanemo.

Sada, baš zato što pamtimo, na vrhuncu životne snage, naša je odgovornost da ne dozvolimo reviziju 5. oktobra i razloga koji su do njega doveli.

Ali isto tako, da shodno svemu što se u međuvremenu promenilo, iznedrimo novi datum posle koga zaista više neće biti potrebe da se država oslobađa. Naravno, i zbog budućih generacija, onih koje smo u međuvremenu u ovoj i ovakvoj Srbiji doneli na svet, ali koliko god zvučalo sebično, pre svega zbog nas samih.

Posle svega čemu smo svedočili poslednjih 30 godina, to zaslužujemo prvo mi! Ako od borbe odustanemo, nećemo imati pravo ni da od dece tražimo da okončaju naš nezavršeni posao.

Autorka je programska direktorka Građanskih inicijativa

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.