Olako obećane milijarde evra siromašne zemlje

Jedna od prelomnih tačaka bilo je pitanje Kosova, gde predsednik Vučić ustvrdi da će se i on praviti „blesav“. Pa tako se i potonje izjave mogu shvatati, kad se ne može verovati onome ko se zakleo na Ustav onda su sve stanice na putu pogrešne. Elem, dođe i najnovija priča o nikad većem ulaganju u Srbiji, i to od deset do 12 milijardi evra.

Za zemlju sa BDP od 44 milijarde evra to su ogromna sredstva, a nonšalantno se pominje tri milijarde ulaganja u kanalizaciju, četiri milijarde u puteve i pruge, potom su tu škole, tehnološki parkovi, i kruna – Nacionalni stadion za posrnuli srpski fudbal gde utakmice prati po nekoliko stotina navijača. Sve to na osnovu rasta BDP od četiri odsto narednih godina. Ozbiljni ekonomisti upozoravaju da je Srbija imala najniži rast BDP u Evropi za ovih sedam-osam godina, da su zemlje Centralne i Istočne Evrope uveliko odmakle, i da bi za pravi razvoj trebalo više godina i da taj rast bude duplo veći.

Poređenja radi SFRJ se raspala zbog nacionalizma, zanemaren je Ante Marković koji je dug zemlje smanjio sa 21 na 14 milijardu dolara, i da je tadašnja Jugoslavija pre svih bila na putu za prijem u Evropsku uniju. Zemlje bivše SFRJ trenutno duguju 140 milijardi dolara, a jedna Slovačka ima veći BDP od svih zemalja Zapadnog Balkana. No, kad se naprečac krenulo, na primer, u višedecenijski čekan poduhvat izgradnje metroa u prestonici, a što Sofija već duže vreme ima, ispostavi se da još nije rešeno pitanje geoloških istraživanja.

Pa se ispostavi da umesto ranijih dve milijarde evra treba duplo više, i to sa čudnom nekom trasom, kao što je Makiš, a centar nekako zaobiđen. Pokazalo se na primeru Koridora 10 da mega projekti imaju brojne nedostatke i improvizacije, da se ne poštuje struka kao najvažnija. Ili, da Moravskom koridoru cena sa 500 miliona naprečac poraste na 800 miliona evra. Uglavnom se radi o kreditima, često kineskim, gde oni to uslovljavaju angažovanjem svojih preduzeća, a srpskim tek poneka mrvica. U svemu ovome zaboravilo se na ono najvažnije – građane Srbije.

Hoće li biti zadovoljnih građana da žive u prosperitetnoj državi Srbiji. Po svemu – neće. Za ovih deset i više godina iselilo se oko 650.000 uglavnom mladih i stručnih, i koji po svemu sudeći neće ni želeti da se vrate. Takođe, od sadašnjih generacija mladih čak 64 odsto želi da se trajno iseli. Od te i takve Srbije beže glavom bez obzira, a najviše zbog svega što je uradio Aleksandar Vučić. Srušene su sve institucije, od Skupština do visokog školstva. Korupcija je ovde sveprisutna i nezaobilazna za svaki posao. Prave razmere katastrofalne vladavine pokazaće se tek za koju godinu, ne samo zbog promenjenog mentalnog koda i vrednosti uporno građenih po kič sistemu rijalitija već i zbog srastanja države sa mafijom.

Dovoljno je pomenuti ko je sve u igri na velikim investicionim poduhvatima. Počev od Beograda na vodi, vrednog tri milijarde evra, sa privatnom arapskom firmom, sa državom i prestonicom koji su u tome najviše oštećeni. Čini se da je ovo samo jedan jeftin politički predizborni potez bez izgleda na boljitak u ovoj osiromašenoj i ojađenoj Srbiji. Ako iz nje beže oni najstručniji i najsposobniji onda ni stotine milijardi evra ne znače ništa. Ostaje samo uništena država.

Autor je novinar iz Šapca